О ЈО ВА Н У Д У Ч И ЋУ

Transcription

1 Ђ ОР ЂЕ Д Е С П И Ћ П А ВЛО ВИ Ћ ЕВ ЕСЕ Ј О ЈО ВА Н У Д У Ч И ЋУ Мож да ће по не ком ч и та о ц у т врд ња ко ја сле д и за зву ча т и то ном ис к љу ч и в о с т и, а л и у кон т е к с т у с рп ске к њи же в но с т и в е р о в а т но не ма н иког а ко је т а ко у б е д љи в о и кон цеп ц и ј ск и п р е да но п ри ша о и з у ча в а њу и в р ед но в а њу на ше пе сн и ч ке и к ул т у р не т р а д и ц и је, и ње ном од ре ђи ва њу пре ма европ ској и свет ској кул турној и духовној баш т ин и, к а о ш т о је т о сво ји м к ри т и ч ко - е се ји с т и чк и м оп ус ом у ч и н ио М и о д ра г Пав лови ћ. Оси м ш т о есеји о с рпск и м песн иц има 1 и огледи о усменој по е зи ји и ста рој срп ској к њижев но сти 2 с књи жевно и с то риј ског аспек та да нас п редс тав љају засиг у рно најзначајн ији део тог опу са, они исто та ко пред ста вља ју и ау то ро ву својевремен у т е ж њу да ар т и к у л и ше ново по ет и ч ко - е с т ет и чко виђење с рпске књи жев не тра ди ци је, као и да дâ вла сти ти вред но сни суд о њој. Tо ви ђе ње срп ске тра ди ци је, да то кроз ви ше де це ниј ско есе ји стич ко п р е г н у ће, П а в ло ви ћ ће ис п и си в а т и з а јед но с а а н т о ло г и ч а р ск и м по д у х в а т и ма, 3 ш т о св е у к у п но п р ед с т а в љ а је д и н с т в ен п ри ме р одго вор ног про ми шља ња и об у хва та ња срп ског књи жев ног, пр венстве но пе снич ког на сле ђа. Но, осим овог, мо гло би се ре ћи и сре ди шњег де ла Па вло виће в е е с е ји с т и ке, од и з у з е т не в а ж но с т и с у и она њ е г о в а усме р е њ а ко ја с е ба в е т еори јск и м п р ом иш љ ањ ем к њи жев но с т и, 4 по том она 1 Ро ко в и п о е з и је, СКЗ, Бе о град 1958; О с а м п е с н и к а, П р о с в е т а, Б еог р а д 1964; По е з и ја и к ул т у р а, Но л и т, Б е о г р а д 19 74; Ни ш т и т е љи и с в а д б а р и, БИГЗ, Б е о г р а д 19 79; Есе ји о срп ским пе сни ци ма, Вук Ка ра џић, Бе о град Oгледи о на род ној и ста рој срп ској по е зи ји, СКЗ, Бе о град Ан т о ло г и ја срп ског п е сни ш т ва, Срп ск а к њи жев на за д ру г а, Бе о г ра д 196 4; А н т о л о г и ја л и р с ке н а р о д н е п о е з и је, Вук Ка ра џић, Бе о град Ро ко в и п о е з и је, СКЗ, Бе о град 1958; Днев ник пе не, Сло во љуб ве, Бе о град 1972; По е т и к а м о д е р н о г, Гра фос, Бе о град

2 ко ја за х ва т ају а н т ро по ло ш к и п рос т ор и бројне к улт у рне и д уховне фе но ме не, 5 по пут ми та, жр тве, бо га, хра ма, али исто та ко и она ко ја се ба ве т у ма че њем де ла и з све т ске л и т е ра т у ре. 6 Та кав ра спон проблема п рида је Па в ло ви ће вом е се ји с т и ч ком оп у су он у и мпоз а н тн у т е м а т ск у ш и ри н у ко ја у т ак в ом о бл и к у н и је з а б е ле же н а н и код јед ног дру гог на шег есе ји сте а има ли смо их мно го истин ски вр хун ских, од Јо ва на Скер ли ћа, Бог да на и Па вла По по ви ћа, Исидо ре Се ку лић, Ми ла на Ка ша ни на и Ста ни сла ва Ви на ве ра, до Зора на М и ш ића и Бо ри сла ва М ихајловића М их иза, Срет ена Марића, Јо в а на Хри с т и ћ а и Н и ко ле М и ло ше ви ћ а, да по ме не мо с а мо не к а име на. Ме ђу т и м, н е м а њ е и м п р ес ив а н од ов ог т ем а тс ког р ас пон а је с т е с а м к ри т и ч ко - е с е ји с т и ч к и по с т у па к М и о д р а г а П а в ло ви ћ а, у ко јем се огле да на сто ја ње да се де ло увек про ми сли кроз ње го во форма лно - са д р ж ај но је д и н с т во, да се уо че н и ч во ри ш н и п р облем и ар гу мен то ва но раш чи та ју, да се утвр ди по е тич ко -естетичка прир о да де л а, да с е оно у в ек к њи жев но и с т о ри ј ск и кон т ек с т у а л и з у је, ком па р а т и в но с а гле да, д ру ш т в е но и т р а д и ц и ј ск и уо к ви ри, т е на гла се на ци о нал на и европ ска, кул тур на и ду хов на стру ја ња ко ја се у ње му су сти чу. Због то га ње го ви есе ји ва же као при мер те мељног и компетентног сагледавања наше књи жев не тра ди ци је, и ау тентич ног и про ниц љи вог ту ма че ња и вред но ва ња срп ске по е зи је. О си м с р едњ ов ековне и усмене л ирике, П ав лови ћ ће п ис ат и и о срп ским класицистима, роман тичарима, о парнасовцима и симб о л и с т и м а, п и с а ћ е о п е с н и ц и м а а в а н г а р д е, а л и и о п о с л е р а т н ој с рп ској по е зи ји. П и с а ће о сви м в е л и к и м пе сн и ч к и м и ме н и ма на ше мо де р не. У ок ви ру п р о у ча в а њ а с рп ске по е зи је он ће св ој п р ви есеј из у зе т а н, ве ро ват но и нај о би м н и ји на п и са т и о Вла д и сла ву Пет ко ви ћу Ди су, и то са сво јих 28 го ди на. Пи сао је о Алек си Шант и ћу, М и л а н у Ра к и ћу, С и м и П а н д у р о в и ћу, М и л у т и н у Б о ји ћу и, на рав но, о Јо ва ну Ду чи ћу. 98 * * * Па вло вићев есеј о Јо ва ну Дучићу можда понајпре треба сагледа в а т и у кон т ек с т у њ е г о в е Ант ол о г ије с рпс ког п ес н иш т в а. У њој осим Васка Попе најистакну ти ја ме ста заузимају Момчило Настаси је вић и упра во Ду чић. Но, да би сам из бор био ва лид ни ји, пожељ н и је је да и де у з оп ш и рн ију и заснован ију к њижевноисторијск у 5 При род ни об лик и лик, Но лит, Бе о град 1984; Поет ика ж рт в ен о г о бред а, Нол и т, Б е о г р а д 1987; Го вор о Ни чем, Гра ди на, Ниш 1989; Х р а м и п р е о б р а ж е ње, Сфаирос, Бе о град Чи т а њ е з а м и ш љ е н о г, Брат ство-је дин ство, Но ви Сад 1990.

3 и вред но сну ар гу мен та ци ју, а бу ду ћи да сам оквир и обим јед ног ан толо гиј ског предговора у тој сврси не може бити довољан, прир од н о је оч е к и в а т и, п о с е б н о од т а ко од г о в о р н о г т у м а ч а к а к а в је П а в л о в и ћ, од р е ђ е н у т е к с т у а л н у д о п у н у. О т у д а њ е г о в е е с е је п о све ће не срп ским пе сни ци ма тре ба раз у ме ти и као на пор ка јед ној в р с т и ш и р е њ а т ог п р ед г о в о ра, по с е б но к а да с у у п и т а њу пе сн и ц и ко ји су по за сту пље но сти нај ви ше оце ње ни. Док је за По пу већ и ма о е с еј који м оп ра в да в а ње г о во св р с т а в а њ е у а н т о ло г и ју, 7 претпо ста вља мо да је Па вло вић с пра вом сма трао да су му и за На стаси је ви ћ а и Д уч ић а по т р е б н и т е ме љ н и ји т ек с т о ви, т е о ба ис п и с у је не по с р ед но п р ед о б ја в љи в а њ е а н т о ло г и је, о Н а с т а си је ви ћу 1963, а о Ду чи ћу го ди не. Иа ко се на ову игру го ди на мо же гле да ти и као на слу чај ну по ду дар ност, сма тра мо да су, с об зи ром на озбиљ ну и те мељ ну при пре му Анто ло ги је и ау то ро ву књи жевнои с т о р и ј с к у св е с т о по т е н ц и ја л ној с н а з и њ е ног п р о це њи в а њ а српске песничке традиције, ови есеји били ну жан из раз Па вло виће в е а н т о ло г и ча р ске од г о в о р но с т и. Са аспек та при сту па по е зи ји Јо ва на Ду чи ћа, књи жев но и сториј ског кон текс т уал изовања, оп и са пое т и ч к и х особина и т умачења мо тив ско-те мат ских ци клу са, овај есеј се по кон зи стент но сти не ра з ли к у је мно го од д ру г и х Па вло ви ће ви х есе ја по све ће ни х по е зи ји. О н, ме ђу т и м, и па к но си јед н у спе ц и фи ч н у р е цеп ц и ј ск у т е ж и н у. И в а н Не г ри шо р а ц у св о јој од л и ч ној с т у д и ји Ли р с ка а у ра Јо в а н а Ду чића, у ко јој се те мељ но и убе д љи во ба ви Д у ч и ће ви м песн и чк и м оп у сом, ис т и че да по с т о ји п риме т а н распон осц и ла ц и ја к ри т и ч к и х оце на Д уч ића, те да ће к љу чн у уло г у у рева лоризац ији Д уч ићевог дела и ма т и а н т о ло г и чар и к ри т и чар М и о д ра г Па в ло ви ћ. 8 Такође, Не гри шо рац с пра вом ис ти че да је из у зет но зна чај но, чак и у симбо лич ком сми слу, што је тим про це си ма кључ ни до при нос дао је дан од с р е д и ш њи х ј у н а к а с р п с ко г п е с н и ч ко г м о д е р н и з м а, М и о д р а г П а в ло ви ћ. 9 Уп р ав о с а т о м с в еш ћ у о н е опходн ос т и н ов о г ч ит ањ а и а д е к в ат но ар т и к у л и с а ног в р ед но в а њ а Па в ло ви ћ и з а по ч и њ е св ој е с еј Јо ван Ду чић, да нас. И од мах на по чет ку он по ка зу је пра ву ме ру р а з у ме в а њ а не с а мо р а з в о ја к њижевно с т и в ећ и о бав езн и х мена у ре цеп ц и ји к њи жев но с т и. Н ије да н песн и к н и т и иједно дело не мог у има ти не про мен љи ву вред ност јер она увек за ви си од но вих р е це п ц и ј ск и х хориз он ат а, од но сно ч ит а л ачк и х и к рит ич а рск и х 7 Есеј Од ка ме на до све та, из го ди не, об ја вљен је исте го ди не у о к в и р у Ро ко в а п о е з и је. 8 Иван Не гришо рац, Лир ска ау ра Јо вана Ду чи ћа, Завод за уџбенике, Београд 2009, Исто,

4 г енер ац ија. С т ог а с е о сц и л ац ије у р ецеп ц и ји 10 мо г у и р а з у ме т и, али Па вло вић сма тра да је до шло вре ме да се као део кри тич ке ја в но с т и ја сно од р е д и п р е ма в р ед но с т и Д у ч и ће в е по е зи је: Мо же мо од мах ре ћи да нам данас углавном изгледа неоправдан пре зир ко јем је Ду чић из ве сно вре ме био из ло жен: тај пре зир је б и о р аз ум љ и в, к њи ж е в н оис т ор и ј с к и ч а к у јед н о м т р е н у т к у и ну жан, али нам се да нас чи ни ипак да Ду чић спа да у не ко ли ко н ај б о љи х пе сн и к а ов о г а је зи к а, 11 док ће не што ка сни је свој за да так, и за да так сва ке са вре ме не крит и ке, до дат но о б р а з ло ж и т и и п р е ц и зи р а т и: П р о м е н а к р и т и чк о г п р ил аз а п о е з и ји од ј е д н о г в р е м е н а д о д ру г ог, не м и нов н а је. М и не можемо д а н а с по см а т р а т и по е з и ју с по че т к а д в а де с е т ог в е к а он а ко к а ко је он а с а м а с е б е по см а т р а л а, и он а ко к а ко с у је ме ри л и к ри т и ч а ри њ е н и с а в р е ме н и ц и (...) мо р а мо би ти све сни да се наш при лаз тој и сва кој дру гој вр сти по е зи је ме ња уко ли ко је по ра сло на ше ис ку ство по е зи је. 12 Он при ме ћу је и па ра докс ка да је у пи та њу ре цеп ци ја Ду чић е в е п оез и је. До к с у у д р у г и м к њи же в н о с т и м а р о м а н т и ч а р с к и пе сн и ц и у гл а в ном би л и в е л ик и л ир ич ар и и песн иц и н ац ије, а си м б о л и с т и њ е н и екс цен т ри ч н и и л и л у к с у зн и си но ви, 13 Д у ч и ћ к а о си мб ол ис т а п р ев азилази наше р ома нт ичар е (и зуз ев Кос т ић а). Та ко ђе, Па вло вић се већ на пр вим стра ни ца ма свог есе ја ја сно супротставља ре ла ти ви зо ва њу Ду чи ће вог пе сни штва ко је га упоређу је с а д ру г о р а з р ед н и м ф р а н ц у ск и м пе сн и ц и ма оно г а в р е ме на. 14 С т о г а н а с т о ји а р г у ме н т о в а но д а по с т а ви с т в а ри н а св о је ме с т о, од но сно да Ду чи ће ве по е тич ке спе ци фич но сти вер но књи жев нои сто риј ски од ре ди. Ау тор не пре ста но има на уму зна чај схва та ња 10 С т у д и ј а И в а н а Не г р и ш о р ц а д о н о с и в е р о в а т н о н ај п о т п у н и ји п р е г л ед р е ц е пц ије Д у ч и ћ е в о г п е с н и ш т в а, б и л о у д о м е н у к њ и ж е в н е к р ит ике, б ил о н а н и в оу о ц е н а а н т о л о г и ч а р а. 11 М и о д р а г П а в л о в и ћ, Е с е ј и о с р п с к и м п е с н и ц и м а, П р о с в е т а, Б еог р а д 2000, Ис т о, 169. У т о м с м и с л у в р е д и н а г л а с и т и д а н а в е д е н а с т у д и ја И в ан а Не гри шорца, вероватно у новије време један од најобухватнијих и најозбиљнији х п р и м е р а п р оуч ав ањ а Д уч ић е в е п оез иј е, н уд и о с об е н п еч а т р ец е пц и јс ко г сен зи би ли те та упра во у окви ру раз во ја срп ске по е зи је и кри ти ке дру ге по лови не 20. и по чет ка 21. ве ка. 13 Исто, На не ке од њих, по пут Ал бе ра Са ме на, Хе ре ди ју, Си ли-при до ма и Ан рија де Ре њи јеа, скре ће па жњу још То дор Ма ној ло вић го ди не (То дор Ма нојло вић, Осно ве и раз вој мо дер не по е зи је, Филип Вишњић, Београд 1987, 257). 100

5 т о к а с рп ске по е зи је и к њи жев но с т и уоп ш т е, ко ји је у т ом в р емен у мо р а о под р а з у ме в а т и од р е ђе не н у ж но с т и св о г а р а з в о ја. По њ е м у с рп ск а по е з и ја још н и је би л а сп р е м н а з а по е т и ч к и гл а с једног а Рем б оа, Ма ла р ме а и л и Ло т р е а мо на, по с е б но у в р е ме н у у ко јем с у се тра го ви ро ман ти зма, ове шта лог и им бе цил ног, још ву кли по на ш и м ча с о п и си ма. 15 Ко ло к ви ја л н и пе сн и ч к и и д и ом јед ног Рембоа не би имао сми сла у Ду чи ће вом вре ме ну, у ко јем, по себ но у 19. ве ку, наша поезија није била још до сти гла своју писмену норма тив ност. Оту да су по ње му на па ди на Ду чи ћа не пра вед ни и не о п р а в д а н и, је р је Д у ч и ћ ев а пе сн и чк а појав а п р ои зв од н аш и х к ул т у р но и с т о ри ј ск и х окол но с т и з а ко је пе сн и к не мо же би т и одго во ран. Но, с дру ге стра не, Па вло вић по ста вља пи та ње ко јим на сва ку да љу рас пра ву на те му по е тич ких из бо ра ста вља по ен ти рају ћу т ач к у: К а д а н и ф р а нц ус кој к у лт у рн ој ј а вн ос т и т ог а в р ем ен а н ије сме т а ло д а С и л и-при до м а см а т р а з а в е л и ког пе сн и к а, и С амен а з а круп но пе снич ко име, тој јавно сти, нај зад, ко ја је од не го ва ла и сам о г Ре м б о а и Б од л ер а, з аш т о б и Д уч и ћ ко ји је п р о в е о н е ко л и ко г о д и н а у с ф е ри ф р а н ц у ске к њи же в но с т и мо р а о д а и м а б о љи у к ус не г о с а м и ф р а н ц у ск и а к а де м и ц и и п р о ф е с о ри к њи же в но с т и? 16 И ма да је са гла сан са ста во ви ма ко ји при го ва ра ју Ду чи ћу у по гле д у с а д р ж ај н и х ма њ к а в о с т и, по с е б но по п и т а њу сно би зма и је в т и ног монденс т в а, 17 П а в лови ћ од б ац ује мог ућно с т д иск в ал и фи ко в а њ а Д уч ићев е поезије, и т о пос е бно он и х н и з о в а њ е г о ви х пе са ма ко је од ли ку ју из вр сни са др жај ни ква ли те ти. И мада га сматра за јед ног од на ших нај бо љих пе сни ка, ау тор је пре ма Ду чи ћу ве о ма строг, али ар гу мен то ва но строг. Ка да су у пи та њу Ду чи ће ви те мат ски ци клу си, он их са гле дав а к р оз че т и ри це л и не: ис т о ри ј ске пе сме, љу ба в не, оне о п рир од и и ми са о не, на гла ша ва ју ћи да ни је пе вао о са вре ме ном жи во ту, моде р ној ис т о ри ји, на род ној к улт у рној т рад и ц и ји и ба л ка н ском тл у Есе ји о срп ским пе сни ци ма, Исто, Исто, Исто, 135. Упо ре ди Ка ша ни но во ви ђе ње: У ње го вом ми шље њу и осећ а њу не ма н и чег од Ср ед њ е Ев р о пе, и з ко је с у и з и ш л и на ш и р о ма н т и ча ри, н и т и иче га од Ру си је, у ко ју су гле да ли на ши ре али сти кра јем про шлог ве ка. Бли жи Ри му но Ви зан ту, Фран цу зи ма но Ру си ма, па ган ству но хри шћан ству, Јо ван Дучић је из ра зи то ме ди те ран ски чо век латинске културе. Као да није православљанин, трај но се за но сио ве ли чи ном исто ри је ка то лич ког све та. Не са мо да су свет и т е љи ко је о н п о м и њ е у с в о ји м п у т о п и с и м а с в и од р е д а к а т о л и ч к и, н е г о и с в е што зна о хри шћан ској ве ри он зна од Ла ти на (Ми лан Ка ша нин, Судбине и људ и, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004, 227). 101

6 У о с н ов и о в ак в о г р а зм ат р а њ а о с ећ ај у с е и з в е с н е П а в л о в и ћ е в е по е тич ке прет по став ке. На и ме, он је до та да у сво јој по е зи ји тема т и з о в а о мо де р н у ис т о ри ју, по с е б но у п р в е д в е пе сн и ч ке к њи г е, са вре ме ни жи вот не што слабије, док ће на род ну кул тур ну тра дици ју те ма ти зо ва ти тек у бу ду ћем ства ра њу. Шта ви ше, док ис пис у је ов е с т р а н и це он је, мог уће, в е ћ п р о же т од р е ђ е н и м и де ја м а ко је ће по е т ск и а р т и к у л и с а т и у Ве л и кој с к и т и ји, сво јој на ред ној књи зи, у ко јој ће не ке од ових аспе ка та на пр вом ме сту ис ка за ти, за јед но са оним про сто ром исто риј ског на сле ђа. Пре ма исто риј ск им и љу бавним пе смама код Дучића Павлови ћ не ма ви со ко ми шље ње. Сма тра их нај ма ње до брим и сла би јим де лом њ е г о в ог оп у с а, 19 би ло за то што (као исто риј ске) не прева зи ла зе оквир за ба ве и де ко ра ци је, би ло због то га што су (као љу бав не) по вр шне и ма ни ри стич ке, али по нај пре за то јер не анализира ју об ли ке са вре ме не љу ба ви, ни ти бе ле же мо дер но кре тањ е љу ба в ног о с е ћ а њ а, 20 што ће, ре ци мо, код Ра ки ћа упра во хвал и т и. Је д и не ус пе ле, п р в о раз р едне љуба вне песме су м у Песма сут она и Пе сма т и ш и не, и по п и т а њу љу ба в не по е зи је Пав лови ћ је и з ри ч и т: 102 По р ед оп ш т и х к в а л и т е т а Д у ч и ће в е по е зи је з р е лог р а з до бљ а, љу б а вн е п ес м е с у к р ц а т е г р ес им а. То с у ј е д а н п у т с т е р е о т и п и је вештач ки бо ле шљи ве, сен ти мен тал не, су зне ат мос фе ре, за тим поми ња ње бо ле сти, ту ге, се те, ја да, бо ла, ко је се ре ђа ју јед на за другом и по ста ју ре чи та ко из ли за ног сми сла да се сло бод но мо гу узаја м но з а ме н и т и. Ве ћ и н а т и х пе с а м а ч и не с ен т и мен т а л н и б р евија р, она кав ка кав би же не во ле ле да га му шкар ци во де, бре ви јар у ко ме су кључ не ре чи: ср це, су зе, вре ме, сре ћа, слут ње, где се на ла зе и овак ви пс е у доп си хо ло ш к и оп и си к а о м р зи б о л но, је р љу би оч ај но. 21 И з би љ а, ов о П ав ловићев о глед и ш т е ско р о пе де с е т г о д и н а ка сн и је го то во да не г у би на сво јој по у зда но с т и. По гле дамо л и неке пе сме из овог ци клу са ( Мо ја љу бав, По след ња пе сму, Пе сма љу ба ви ) п ри ме т и ће мо и и з ов е в р е мен ске пе р спек т и в е п р е ви с ок с т е пен ар т и фи ц и јел но с т и и по но в љи во с т и ко ји ву че у мо но т о н и ју. П а в ло ви ћ св о ју оце н у да је на т р а г у а н гло с а к с он ске но в е к ри т и ке и Ел и о то вог сх ва та ња де пе р сонал изоване поезије, не п репознајућ и к од Д у ч и ћ а у д ов о љн о ј м е р и т еж њу к а п о с т у п к у о б л и к о в а њ а и по с р е до в а њ а ум е т н ич ке е м о ц и је, већ из раз не че га што ни је но ва 19 Исто, Ис т о. И в а н Не г р и ш о р а ц и с п о љи ћ е и п а к од р е ђ е н е р е з е р в е п р е м а ов и м П а в л о в и ћ е в и м о ц е н а м а (в и д и: Ли р с к а а у р а Јо в а н а Д у ч и ћ а, 192). 21 Исто, 138.

7 с ло же н и ца не г о је, р е к л и би смо, бле да в а ри ја ц и ја з а да т е по че т не лич не емо ци је, емо ци је ко ја же ли да се до пад не. Павловић ће, ме ђу тим, де таљ ни ји и из дашни ји би ти у похвала ма на ра чун Ду чи ће вих ми са о них и пе са ма о при ро ди, 22 и у ов а к в ом в р ед но сном ж а н р ов ском и з д в а ја њу п р е по зна је с е у п л и в по е т и чк и х с р од но с т и. Б е з м а ло це ло к у п н а П а в ло ви ћев а поезија р е флек си в не је п ри р о де и и з г р а ђе на је на о сно в а ма де пе р с о на л и зо ва ног пе сничког поступка. Отуда свако ублажавање субјективног и не по с р едног и зр аж ав а њ а емоц ије на р ач у н о бјект ивиз ац ије пе снич ког по ступ ка за Па вло ви ћа пред ста вља им пе ра тив мо дерног ства ра ња, и то он оче ку је од пе сни ка два де се тог ве ка, али ће, та ко ђе, зна ти да то пре по зна и ис так не као по е тич ки ан ти ци пи рају ћу вред нос т и код Јо ва на Гр ч и ћ а М и лен к а, пе сн и к а де ве т на е с т ог ве ка, и то у ње го вој пе сми Пла нин ска сли ка, на при мер. Оту да су за ње га Д у ч и ће ве Ју тар ње песме, Вече р ње пе сме и Су н ча не пе сме ци клу си у ко ји ма је:... наша поезија достигла један од својих врхунаца. Сва осетљивост Ду чи ће ва за при зо ре у при ро ди, за кре та ње у њој, уз сву једн о с т а в н у п л а с т и ч н о с т и е кс п л о з и в н у х а р м о н и ј у њ е г о в о г с т их а, о в д е с у с је д и њ е н и с а м а к с им ум о м њ ег о в и х с т в а р н и х м и с а о н и х мо г у ћ но с т и. О в ај, д а г а т ако н аз о в емо, т р е ћ и с т у п а њ Д у ч и ће ви х пе с а м а, по но в о је о бје к т и в а н, б е з п ри с у с т в а пе сн и ч ког с у бје к т а... Као до бар пе сник и не по ку ша ва да се не по сред но из ра зи, не го св ој до ж и в љ ај р а з ви ја до м и с а о н и х с у ш т и н а и по ја в н и х ко р е л а т а ко је сла же у вир ту о зне ком по зи ци је. 23 Пав лови ћ ов де мо де р но с т и у бе д љи во с т Д у ч и ће вог пос т у пк а подвла чи ис тица њем упо тре бе по јав них ко ре ла та, или објек тивн и х ко р е л а т и в а у Е л и о т о в ој т е р м и но ло г и ји, по мо ћу ко ји х пе сма нај пре тре ба да су ге ри ше умет нич ку емо ци ју. Он ма ње це ни стихов е који у с еби и мају т р аг ов е испов едне л и ри ке и о с ла њ а ју с е на р о ма нт ича рск и пос т упа к, в ећ од песме т р аж и депе рс онал из ац ију ко ј у м од е рн ој п оез ији у н ас л е ђ е м еђу п р в и м а о с т а в љ а Б о д л е р. О т у да П а в ло ви ћ м но г о св о је а на л и т и ч ке п а ж њ е по св е ћу је Д у ч и ће ви м пе сма ма о п ри ро д и, по ка зу ју ћ и сво ју спо соб ност да п репозна 22 Но, Па вло вић ће и у овом кру гу пе са ма зна ти да на гла си мањ ка во сти п о с т у п к а, п р е п о з н а ј у ћ и п о е т с ке с т е р е о т и п е, н а и в н о с т и и м а н и р и с т и ч к у и з в е ш т а ч е н о с т : Р у ж е код Д у ч и ћ а п р е ч е с т о у м и р у, и у т о м у м и р а њу п о т п у н о с у по бле де ле, не са мо као цве ће не го и као сли ка (138). 23 Ис т о, 141. У т о м с м и с л у, в а љ а и с т а ћ и и ја с н о Не г р и ш о р ч е в о од р е ђ е њ е п р е м а о в о м с л о ј у Д у ч и ћ е в е п о ез иј е: П р ир од а, а н е и с т о р и ј а, ј е с т е о н о ш т о п р и м а р н о и з а з и в а п е с н и ко в т а л е н а т и н а ш т а о н м н о г о ус п е ш н и је од г о в а р а (Ли р с к а а у р а Јо в а н а Д у ч и ћ а, 231). 103

8 од раз мо дер ног пе снич ког по ступ ка, јед на ко као и да уо чи естетске н и ја н с е фи н и х п р е п л и т а њ а на т у р а л н и х и р е флек си в н и х с ло је ва. Притом, ау тор ра з ма т ра и ст и л ско -т и по ло ш ка по зи ц и о н и ра ња Д у ч и ће в е поез ије, п р епоз н ају ћ и р а зв ој од п а р н а с ов ске ш ко ле и си м б ол изма к а оном ш т о и ме н ује по с т си м б о л и с т и ч к и м с т ру ја ма, ко ји ма п ри па да ју и Н а с т а си је ви ћ и М и л а н Де д и на ц. 24 У том смис л у, П а в л о в и ћ оп р а в д а но с м а т р а д а Д у ч и ћ е в а в е л и ч и н а и з б и ја у п ра во он да к а д у с т в а ра лач ком по гле д у к р е не с п р е в а зи ла же њ ем па р на с о - си м б о л и с т и ч ке по е т и ке, к а д п р е с т а је да бу де т ек до ба р след бе ник фран цу ских учи теља поезије, парнасоваца и симболиста, а по нај ви ше оних ко ји су се на шли из ме ђу њих, ко ри сте ћи ис ку ства обе ју шко ла, као што су би ли Си ли-при дом и Ан дри де Ре њ е. 25 По П а в ло ви ћу Д у ч и ћ а у п р а в о к а сн и ји пе риод њ ег ов ог с т в а ра њ а до во д и у р ед пе сн ик а поп у т Блок а и Пас т е рнак а, Р и лке а и Ште фа на Ге о р геа, Ва ле ри ја и ка сног Јеј тса, сма тра ју ћи да сваког пе сни ка тре ба књи жев но и сто риј ски рас по ре ђи ва ти и оце њив а т и п р е м а н ај б о љ ем де л у њ е г о в ог с т в а р а л а ш т в а. 26 И ту ау тор и з н о с и јед а н н ед ос т ат а к к а д а је у п и т а њу р е ц е п ц и ја Д у ч и ћ е в е по е зи је, не до ста так ко ји он овим есе јем и ан то ло ги чар ским пе чатом на сто ји да ис пра ви: 104 Ду чић је имао ту не сре ћу да је у на шој ли те ра ту ри ра но био сла ван, и ра но био оце њен, а кри ти ча ри би ли ине рт ни да на осно ву њ е г о в ог по зн и је г с т в а р а њ а р е ви д и р а ју св о је р а н и је оце не о њ е м у. Та ко с у зн а ч ај не Д у ч и ће в е по зн и је пе сме о с т а ле у с е н ц и њ е г о в ог ства ра лач ког пе ри о да пре Пр вог свет ског ра та, као да се ни је имал о ш т а д о д а т и. О т у д и ч и т а в п е р и од п р а в е з р е л о с т и п е с н иков е на про сто у на шој кри ти ци ни је кон ста то ван или ни је под ву чен. 27 Но, осим књижевноисторијског контекстуализовања, дефин и са њ а по е т и ч ко - е с т е т ск и х особено с т и и о тк ривањ а сема нт и чког и е моц ион а лног пот е нц ијал а Д уч ићев е по е зи је, в а ж а н де о ов ог тек ста од но си се и на ње ну од бра ну од оп ту жби да је пла ги јат, а с а м њ е н аут о р и м ит ат о р. П ав лов ић е в а а полог ет ик а Д уч ић ев ог пе сни штва, осим што је бит на са ста но ви шта но вог и пот пу ни јег к њи жев но и с т о ри ј ског вред но ва њ а, зна чај на је и за т о ш т о у с рп ској кри тич ко-те о риј ској ми сли об на вља, или пак у њу уно си, свест о ра зли ци из ме ђу узо ра и ути ца ја, с јед не, и пла ги ја та, с дру ге стра не. Ово је ва жна по е тич ко-те о риј ска тач ка за Па вло ви ћа, и за њу је и 24 Исто, Исто, Исто, Исто.

9 он сам лич но ства ра лач ки заинтересован јер је његов концепт поези је и уоп ш те сх ва та ња к њи жев но ст и из г ра ђен у п ра во на п ри х вата њу к њи жев ног на сле ђа као под стицај ног тла за песничко стварање. У том сми слу, ни смо си гур ни да по овом пи та њу по сто ји мо гућ ност да се не ке де кон струк циј ске/психо а на литич ке поставке о књижевн и м у т и ца ји ма к р оз р е ви зион и с т и чко ч ит ањ е мог у п римен ит и на случај Павловић. Ту првенствено имамо у виду теоријски покушај Ха рол да Блу ма и ње го во пси хо а на ли тич ко опи си ва ње књижев но -ис т о ри ј ског п р о це са по мо ћу ед и пов ске схе ме, од но сно к р оз пси хо м а х и ју и з ме ђу п р е д ак а и пот ом ак а. Та к в а сме л а с х в а т а њ а овај ау тор из но си у сво јој Ан т и т е т ич кој к р и т и ц и, 28 сма т р а ју ћ и да пе сник из стра ха да не пот пад не под ути цај сво га прет ход ни ка св о је ч ит ањ е з асн ив а н а пог р еш ном р а зу мев ању (m is r ead i ng). О в о ис т и че мо не з а т о ш т о см а т р амо д а П ав лови ћ св оја ч ит ањ а гра ди на ис прав ном раз у ме ва њу (а сма тра мо), већ за то што у осно ва ма ње говог схватања књижевности сто ји оба ве зу ју ће и нем и нов но о с ла њ а њ е на к њи жев но на с ле ђе. Да к ле, з а да т а к пе сн и к а ни је да бе жи од сво јих прет ход ни ка, већ на про тив, да бе же ћи од св о је л и ч но с т и, к а ко т о Е л ио т дефин и ше а П а в ло ви ћ п ри х в а т а, не пре кид но раз ви ја свест о прошлости, од носно књижевној традици ји. То не са мо да су два ди ја ме трал но су прот на кон цеп та раз у ме ва ња књи жев но и сто риј ског раз во ја, већ се Па вло ви ће ва есе јис т и чк а и песн и ч к а п р а к с а св о ји м до ме т и ма на ме ћу к а о у б е д љи в а п и т а њ а з а од р ж и в о с т Б л у мо в е т е о ри ј ске по с т а в ке. Тај ели о товски кон цепт од носа песника пре ма тра ди ци ји иманен т но ће обе ле ж и т и Па в ло ви ћев пе сн и ч к и оп ус од са мог поче тка, док ће се у сво јој есе ји сти ци он за ње га и екс пли цит но за ла га ти. О т у д а н и је мо г а о п р е ћу т ат и а л узије н а Д у ч и ћ а к а о п л а г и ја т о р а из нај ма ње два раз ло га: јер Ду чић то ни је био, и јер је у ње му препо зна о не ко г а ко ће, по чев ш и од од р е ђе не т р а д и ц и је и пе сн и ч к и се из гра ђу ју ћи по сред ством различи тих утицаја, у једном моменту пре ва зи ћи сво је уз о ре, што је за Па вло ви ћа са свим ја сан знак ви с о ке у ме т н и ч ке в р ед но с т и. С т о г а ће ком па р а т и в ном ме т о дом, и с нај ве ћом усред сре ђе но шћу, пред ста ви ти број не ин тер тек стуа лне ре ла ц и је које о т к ри в а ју б о г а т у Д у ч и ће ву фра н ц у ск у лек т и ру п у н у пар на с о в а ца, си м б о л и с т а, 29 а л и и р о ма н т и ча ра и к ла си ц и с т а 28 Ха ролд Блум, А н т и т е т и чк а к р ит и к а, п р е в. М ај а Хе рм а н С ек ул и ћ, Сло во љуб ве, Бе о град Из вор но књи га гла си T h e A n x i e t y o f I nf l ue nc e, и чи ни нам се да би до слов ни ји пре вод на сло ва Страх од ути ца ја са аспек та т е о р и ј с ке и д е је ко ја с е у њ ој и з н о с и, б и л о д а л е ко т ач н и је и с в р с и с ход н и је п р е в о д и л ач ко р е ш е њ е. 29 Но, Па вло вић на по ми ње да Ду чић по ње му са глав ном три ја дом фран цуског си м б о л и зм а, с а Ве р ле ном, Рем б о ом и М а л а р ме ом, не м а м но г о з а јед н и ч ког (Есе ји о срп ским пе сни ци ма, 154). 105

10 17. ве ка. 30 У т ом см и сл у, зби ља су д ра г о це н и ови по ред бе н и у ви д и у ко ји ма с е ис т и ч у и оне опш т е, а л и и оне н и ја н си ра не з а јед н и ч ке цр те ко је ау тор пре по зна је у обла сти фор ме, је зич ко-стил ске изра ж ај но с т и, е с т е т ск и х и т е мат ско -и деј н и х к а ра к т е ри с т ик а и змеђу на шег и чи та вог ни за фран цу ских и не мач ких пе сни ка. Та ко Па влови ћ из д ва ја: А л бе ра Са ме на, мај с т о ра не ж не са ња ри је 31 ; А н ри ја де Ре њеа; Си ли-при до ма, за ко га је пи та ње сре ће као и за Ду чи ћа озби љ а н фи ло с оф ск и и песн и чк и п р облем 32 ; Бо дле ра, за ко га га в ез у ју пе сме т и п а јед ног си м б о л а 33 ; Хо с е а М а ри је де Ер е д и је, ко јег та ко ђе од ли ку је круг објек тив них пе са ма о при ро ди 34 ; Те о фи ла Го тјеа, ко ји га ји ми сте ри о зне, сим бо ли стич ке ко ре спон денц и је у од нос у пе сн и к а и п рир оде 35 ; Вик то ра Игоа, по пе сма ма о п р и р о д и и пе с н и ч кој р е т о р и ц и 36 ; Шт е ф а н а Ге о р г е а, по п ит ању п р о бр а ног је зи к а и с т р о г е ф ор ме 37 ; Тра кла и Рил кеа, по стил ском е ле мен т у и м п р е си о н и зма ко ји у п у ћу је на па р а ле л и з а м у р а з в о ју с л и к а р с т в а и л и т е р а т у р е. 38 Са свим овим на бро ја ним пе сни ци ма, али и оним ко је из о ста вља мо у овом пре гле ду, Ду чић је по Па влови ћу имао до дир них та ча ка ви ше по оп штим цр та ма не го у де та љу, док с у до с лов н и је с л и ч но с т и с т и хов но спо р а д и ч не, и мо г у би т и ре зул т ат сл и чне и нсп ирац ије и с т и лског сензибил ит ет а. Тек, он не до л а зи до т р а г о в а п л а г и ја т о р с т в а ко је је М а т ош т а ко не п р е ц и зно и з једна ч ио с а фе но ме ном у з о ра и у т и ца ја, че г а код Д уч ић а и ма, и че га по ства ра лач кој ну жно сти мо ра би ти у сва ког пи сца. По стоје, међут и м, неке оцене Д у ч ићев ог песн и ш т в а у ко ји ма П а в ло ви ћ Ма то шу пре ћут но да је за пра во. Оне се у пр вом ре ду од но се на п р ву фа з у Д у ч и ће в ог пе сн и ч ког с т в а р а њ а, у ко јој с у пе сме оч и глед но мон ден ск и-л а ж не, п р е т ен ц и о зне, на п у де ри с а не и на си л у сен ти мен тал не, ма да су при том, и то тре ба ре ћи, и ду хо ви те и по ф о р м и г о т о в о б е с п р е ко р не. 39 Ма то ше ва оце на да: Све но ви је ње го ве пје сме има ју та ко сли чан шти мунг, та ко идент и ч н у л и р ск у, псих и чк у сит уац ију, д а и н ис у д руг о до монот оне 30 Уп о р е д и К а ш а н и н о в о в и ђ е њ е: Лу ц и д н о г и н т е л е к т а и бу д н и х ч у л а, ц е р е б р а л а н и м е д и т а т и в а н п е с н и к, у ко г а н е м а о с ећ ањ а кој е н иј е п р оц еђ ен о к р о з с ит о р а зм иш љ ањ а, Јов а н Д у ч и ћ је н ас л ед н и к к л а с и ч а р а, н е р о м а н т и ч а р а (М. Ка ша нин, Суд би не и љу ди, 237). 31 Есе ји о срп ским пе сни ци ма, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто, Исто,

11 варијац ије ис т е т е ме. Те ма је т а: оп ис т и ш и не, оби ч но зи м ске, ноћ не и л и је с е њ е, с а по е н т ом: м у зи к а т и ш и не, т ок в р е ме н а, м и с т и ч н а ко н в е р з а ц и ја с т в а р и ( Ро д е н б аков а т ем а). Те с у м у п јес м е јо ш по нај б о љ е. Че ж ња, За ш т о, Бде ње, Ако рд, Па да ње л и шћ а, Сп а в а ње в о д е, Сат, *, п о н оћ, Мо р с ка б р д а, Ан т и ч к и м о т и в итд. све је то та ко исто, са мо ма ло дру га чи је да ума ра као ре пе ти ци ја исте а ри је, 40 те она још оштри ја о Ду чи ће вој не ста ши ци ин вен тив но сти, мо тив а, ог ра н и че но с т и и ма г и нац ије, 41 у не што бла жем ви ду ја ви ће се и код Па вло ви ћа, и на то смо већ скре ну ли па жњу. Иа ко су они, да кле, са гла сни у вред но ва њу овог аспек та Ду чи ће вих сти хо ва, Мато шев текст ипак је огра ни чен не га тив ном ин то на ци јом, као да је п р е више оног м а л и ц и о зног у п ри с т у п у п р о и з а ш ло и з од р е ђ е не в р с т е л и ч ног а н и мо зи т е т а: Та ш т и н а је нај ви д н и ја ц р т а њ е г о в ог к а р а к т е р а и о т о ме би х мо г а о м но г о п ри ч а т и, 42 а што спре ча ва ау то ра да и она ва ља на ме ста и успе шна ре ше ња пре по зна и на гласи као так ва. Рефлекс та к вог п ри ст у па мо же се ви де т и у брзоп летом за кључ ку да у пе сми Под не ви ди мо мор ски пеј заж без ика квог ар ти стич ког оби љеж ја, под не на мо ру ка ко мо же свак да га за мисли, 43 или у од су ству же ље и кон цен тра ци је да се при хва ти мета фо ра све тло сти ло кве на мор ској по вр ши ни. 44 П а в ло в и ћ је и м п л и ц и т но с а гл а с а н с а М а т о ше м по п ит ању па т е т и ке, с ен т и мен т а л и зма и ск ло но с т и к а уоп ш т а в а њу, по с е б но он да кад раз вој пе сме на то не оба ве зу је. Та ко ђе, сто ји му и примед б а Д у ч и ће в е ол а ке ск ло но с т и к а х и пе р б о л и з а ц и ји: С у ви ше че с т о с е у њ ег ови м песмама деша в а ју с уд б оносне с т в ари, с увише че сто су не ки ма ли дрх та ји пи та ња жи во та и смр ти, че сто и пре че сто све уми ре, или има тра ги чан сми сао ко ји ин хе рент ним зна че њем сим бо ла ни је оправ дан. 45 Ме ђу тим, по пи та њу је зич ко -стил ског из ра за и вер си фи кац и ј ског п ла на Д у ч и ће ве по езије, Пав лови ћ, за ра зл ик у од Мат оша, 40 Ан тун Гу став Ма тош, Јо ван Ду чић, у: Књиже внос т и змеђ у дв а рат а, прир. Све тла на Вел мар-јан ко вић, Но лит, Бе о град 1972, Исто, Исто, 26. И Ка ша нин та ко ђе го во ри о Ду чи ће вој та шти ни, али то нијед ном не ћ е о с т а в и т и т р а г а у њ ег ов ом е с еју о Д уч и ћу, Ус а м љ е н и к : О б д а р е н, бо гат, сла ван, леп, он се искре но осе ћао су пер и о ран над љу ди ма, и та ко се једно став но по на шао и мир но го во рио као да је то при род но што је он ве ли ки п е с н и к, а д р у г и т о н и с у... С у п р о т н о с т п р и т в о р с т в у и н а д м е н о с т и, п р о л а з и о је кроз жи вот не скри вен, сав у по тре би да се ди ви не чем и да се ње му ди ве (Судби не и љу ди, 225). 43 Исто, Исто, Исто,

12 по х в а љу је ње г о ве си н т а к си чке с т ру кт у ре и обр т е, лек си ч к и фон д, ла ко ћу по сти за ња и ту жних и ху мор них ефе ка та, као и поентирањ а на н и в оу ком по зи ц и о не с т ру к т у р е. З а П а в ло ви ћ а је Д у ч и ћев од нос пре ма је зи ку ипак био ли шен слут ње о да љем раз во ју поези је, п р венс т ве но у оном з ао к р ет у п р е ма кон к р е т н и ји м сл и к а ма и кон в е р з а ц и о ном је зи к у, че г а ће опе т у сме л и јој до зи би т и код Ра ки ћа, док је Ду чи ћев два на е сте рац, по ред Бо ји ће вог, иа ко музи ком, це зур ом и к а ден цом под сећ а на фра нц уск и а лекса нд рина ц, за пра во је дан но ви, до та да не по сто је ћи стих. Па в ло ви ћ се освр ће и на по т ен ц и ја л н у ве зу Д у ч и ће ве по е зи је и на ше сли кар ске исто ри је. Ту пр вен стве но има на уму сли кар ство д в о р ског ж и в о т а ко је с е мо же п р е по зна т и у Д у б р о в ач к и м с о не ти ма, као и ево ка ци је на на шу сред њо ве ков ну исто ри ју (ко је ни су да ле ко од п л а т а на П а је Јо в а но ви ћ а ) и з Ц а р ск и х с о не т а. 46 Ту је још и слич ност са сли ка ма Ко сте Ми ли ће ви ћа и Ми ла на Ми лова но ви ћа, нај пре у пеј за жу и ат мос фе ри, с тим да ове ве зе по на ма т р е ба сх в а т и т и т ек к а о п р в е и м п р е си је и ев ен т у а л не сме р н и це з а бу д у ће и з у ча в а о це Д у ч и ће в е пе сн и ч ке с л и ков но с т и. Но и ов а к в а, ви ше овла шна раз ми шља ња да ју ва жан до при нос чи та њу Ду чиће ве по е зи је и све до че о те мељ но сти али и мо дер но сти при сту па з а ко ји м П а в ло ви ћ по с е же. Та ко ће јед ном ком па р а т и в ном с а гле да ва њу Ду чи ћа, нај пре пре ма фран цу ским али и пре ма не мач ким пе сн и ц и ма, ко је је би ло у фу н к ц и ји о спо р а в а њ а оп т у ж би з а п л а ги ја тор ство, ау тор при дру жи ти и вид ин тер ди сци пли нарног сагледа в а њ а Д у ч и ће ви х пе с а ма, ш т о је з а с р е д и н у ше зде с е т и х г о д и на про шлог сто ле ћа још увек ме то до ло шка рет кост. Оно што се на ма, м е ђу т и м, по с е б но з а н и м љи в и м ч и н и је с т е д а ов а П ав л ов ић ев а п риказана знат ижеља за и нт е рд исц ип л инарн и м ра змат рањем н ије с т и ца јем околнос т и дат а је р с ама Д уч ићев а поезија т ак ву в рс т у и д е је п од рж ав а, в е ћ је з н а к П ав л о в ић е в е (бу д у ћ е) с т в а р а л ач ке ск ло но с т и да у л и ков ној у ме т но с т и п р о на л а зи под с т и ца је. О т у да с у ов а њ е г о в а з а па ж а њ а зна к р а не а н т и ц и па ц и је оног пе сн и ч ког по ступ ка ко ји ће Па вло ви ћа као пе сни ка кул ту ре у пра вом смислу те ре чи и ина че обе ле жи ти, а на ро чи то у књи зи Ул а з а к у Кре мо ну (1989). У њој је из ра зи то при су тан ин тер ме ди јал ни пос т у па к ц и т ат но с т и, од но сно компо зиц и о на с т ру к т у ра пе сме би в а са зда на на (ре)ин тер пре та ци ји сли кар ских де ла ко ја, опет, предс т а в љ а ју т е мат ск у р е м и н и сцен ц и ју и л и а л у зи ју на а н т и ч ке и библиј ске ми то ве, на шта смо у По ре к л у п е с ме 47 по т п у н и је ск ре н у л и па ж њу Исто, Ви ди: Ђор ђе Де спић, По р е к л о п е с м е, Аго ра, Зре ња нин 2008.

13 Па вло ви ћев при ступ Ду чи ће вом опу су осла ња се на оно што Ре не Ве лек и Остин Во рен под ра зу ме ва ју под п е р сп е к т и в и з м ом у к њи же в но и с т о ри ј ском с а гле д а в а њу и оце њи в а њу у ме тн и чког де ла. Де ло је по њи ма веч но јер има не ки свој иден ти тет, али је и исто риј ско јер тр пи раз не про ме не у про ла ску кроз исто ри ју. Чи ни се да се упра во та свест о по сто ја њу јед не по е зи је ко ја се раз ви ја и ме ња, и ч и ја се ра з до бља мо г у у по ре ђи ва т и, за јед но са све ш ћу о п ро ме н и к њи жев ног и ч и т а лач ког сен зи би л и т е т а, на ла зи у осно ви П а в ло ви ће в ог (п р е)в р ед но в а њ а Д у ч и ће в е по е зи је. 109