ДРУШТВЕНОПОЛИТИЧКИ СТАТУС СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ ОД ЛЕОПОЛДОВСКИХ ПРИВИЛЕГИЈА ДО ДЕКЛАРАТОРИЈЕ

UDC 94(=163.41)(436-89) DOI: 10.2298/ZMSDN1343267G Оригинални научни рад ДРУШТВЕНОПОЛИТИЧКИ СТАТУС СРБА У ХАБЗБУРШКОЈ МОНАРХИЈИ ОД ЛЕОПОЛДОВСКИХ ПРИВИЛЕГИЈА ДО ДЕКЛАРАТОРИЈЕ ВЛАДАН С. ГАВРИЛОВИЋ E-mail: gavra1@yahoo.com ДЕЈАН МИКАВИЦА E-mail: mikavica@ff.uns.ac.rs Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за историју Др Зорана Ђинђића 2 СА ЖЕ ТАК: Аутор по ла зи од де фи ни са ња срп ских при ви ле ги ја 1690 1695. и њи хо вог раз ли чи тог ту ма че ња аустриј ске (цар ске) и угар ске (жупа ниј ске) вла сти. За беч ки двор Ср би су пред ста вља ли на род, док су за угарске с т а ле же он и би л и с а мо п ри зн а т а в е р ск а ск у п и н а н а в е ков ној у г а р ској т е ри т о ри ји. О в ај к а мен спо т и ц а њ а по п и т а њу С р б а у в е л и ко је од р е ђи в а о од но се и з ме ђу д во ра и Уг ар ске, а на осно ву т о г а Ср би су не ре т ко ко ри ш ће - н и као си с т ем у це не за см и ри ва ње на ра сл и х на ц и о на л н и х с т ра с т и у гар ск и х (ма ђар ских) ста ле жа. Срп ска је рар хи ја, ко ја је у овом пе ри о ду би ла и духов н и и по л и т и ч к и в о ђ а с рп ског н а р о д а, т ру д и л а с е, ко л и ко г од је мо гл а, д а л а ви р а и з ме ђу ови х р а з л и ч и т и х и н т е р е с а и т у м а че њ а п р а в ног с т а т у с а срп ског на ро да, те же ћи да пре ма си ту а ци ји, при ви ле ги ја ма до би је ним од аус т ри ј ск и х ц а р е в а, о б е з б е д и б о љи и п р а ви ч н и ји п р а в н и с т а т ус, п ри зн а т и од угар ских и цар ских вла сти исто вре ме но. Срп ске при ви ле ги је су због значаја с рп ског народа за Монарх ију т оком 18. века више п ут а по т вр ђиване, али увек са јед ном или ви ше огра ни ча ва ју ћих кла у зу ла, док ко нач но се - д а м де с е т и х г о д и н а 18. в е к а н и је до ш ло до по т п у ног с у ж а в а њ а и св о ђ е њ а при ви ле ги ја из сфе ре на род но-цр кве них у цр кве но-школ ски оквир. К ЉУ Ч Н Е РЕ Ч И: цар ск и д вор, Уг ар ска, с рп ске п ри ви ле г и је, и л и р ска д в о р ск а де п у т а ц и ја УВОД Се о бом под па три јар хом Ар се ни јем III Чар но је ви ћем 1690. го ди не не - кад мно го број ни срп ски на род у сред њо ве ков ној Угар ској, про ре ђен у вре - ме Ве л и ког беч ког ра та, знат но је по п у њен и об је д и њен, а п ри ви ле г и ја ма

268 до би је ним од ца ра Ле о пол да I сте као је по се бан прав но -по ли тич ки и вер - ски ста тус. Од стра не Беч ког дво ра Ср би су при зна ти као на род, али не и од стра не угар ских ста ле жа, Са бо ра, жупанијa и Угар ске двор ске кан цела ри је, који су их третирали као дошљаке, странце, верску скупину грчко - -несјед ињ ен и х, и л и још г о р е к а о ш и зма т и ке ко ји с у бил и п рих в атљиви је д и но као к ме т о ви у гар ског п лем с т ва у со ц и ја л ном, од но сно као у н и ја т и и ка то ли ци у вер ском по гле ду [Радонић: 1 48; Ивић 1929; Ада мо вић 1902: 5 15; Ра до н и ћ Ко с т и ћ 1954; Гаврилови ћ 1991: 7 25; Гаврилови ћ 20 05: 7 31; Ми ка ви ца 2011: 18 20]. Срп ски на род на те ри то ри ји Хабзбуршке монар - х и је, у п р кос та ко ја сно де фи н и са ном с та ву у гар ск и х в ла с т и п ре ма њи ма, ост ва рио је сво ју спе ц и фи ч ност у вер ском и по л и т и ч ком поглед у [Његован 2012: 260 261]. Пр о ме не у по с е б ном п ри ви ле г и ја л ном с т а т у с у с рп ског на р о да у Мо на р х и ји на с т у п и ле с у оп ш т ом д р ж а в ном, цен т ра л и с т и ч ком политиком про све ће ног ап со лу ти зма, ка да су срп ске при ви ле ги је све де - не из народно -цр кве ног у цр кве но -школ ски оквир под не по сред ном конт р о лом д р ж а в н и х в ла с т и. ПРИВИЛЕГИЈАЛНО ПРАВО Прв ом При ви ле г и јом од 21. а в г у с т а 169 0. ца р Ле опол д је с рпском на р о д у у Х а б з бу р ш кој мона рх ији п ризна о с лоб од у в ер оиспов ес т и, п рав о на избор архие пи ско па и епи ско па од њи хо вог ро да и је зи ка. Истом приви ле ги јом је при знао и власт пред став ни ка срп ског на ро да (цр кве не је - ра р х и је) на д ц р к в а ма, ма на с т и ри ма, св е ш т ен с т в ом и на р о дом. Срп ском п ра во сла в ном све ш т ен с т ву обе ћао је осло ба ђа ње од да жби на, еп и ско п и ма п ра во ка нон ске ви зи та ц и је, а целој нац ији у по т ре бу ста рог ка лен да ра. Ову п ри ви ле г и ју је па т ри ја рх Ча рнојеви ћ п ри м ио у Ко мо ра н у, где с е на ла зио у је сен 1690. године, од стране јенопољског срп ског епи ско па Иса и је Ђа ко - ви ћ а [ Га в ри лови ћ 20 01: 14]. Д ру г у При ви ле г и ју од ца ра Ле о пол да I Ср би су до би ли тачно го ди ну да на по сле пр ве, од но сно 20. ав гу ста 1691, не по - с ред но по сле би т ке код Сла н ка ме на, у ко јој су ско ро п ре суд но до п ри не л и побед и хри ш ћа н ске вој ске на д Ту р ц и ма. Њо ме су п ра ва ар х и е п и ско па још уве ћа на на тај на чин што су сви Ср би би ли за ви сни од ње га, ка ко у ду ховним та ко и у све тов ним ства ри ма и што му је при па да ло и пра во ка ду ците та [Гавриловић 2001: 15]. Тре ћа Привиле ги ја, из да та 4. мар та 1695, сте че - на је у вре ме кад су Ср би но си ли на сво јим пле ћи ма нај ве ћи те рет ра та на С а ви, Д у на ву и Ти си. О в ом п ри ви ле г и јом је п ра в о с ла в ној ц р к ви, ч и ја је ор га ни за ци ја као епи ско пал не цр кве при зна та 1694. го ди не, до де ље но право на уби ра ње де се ти не од пра во слав них вер ни ка, али је ово пра во по сле не ко ли ко го ди на вра ће но Цар ској двор ској ко мо ри и ар хи е пи ско пу је осигу ран нов ча ни екви ва лент за њу [Адамовић 1902: 35 60; Ра до нић Ко стић 1954: 28 29, 65 67; Га ври ло вић 1996: 12 15; Га ври ло вић 2001: 16]. П и т а њ е с рп ског в ој в о де и по с е б не с рп ске т е ри т о рије с а орг ан има с оп с т в е не в ла с т и у При ви ле г и ја ма је з а о би ђе но, од но сно Ср би ма је св е т о о б е ћ а но а ко ца р ск а в ој ск а т рај но з а г о спо да ри Ср би јом, па т а п и т а њ а н и с у би ла а к т у е л на п р ви х г о д и на по с ле С е о б е. А л и к а д с у Ср би по че л и да гу бе на ду да ће се вра ти ти у Ср би ју, ова пи та ња, а по себ но пи та ње

269 соп стве не те ри то ри је, по ста ла су за њих из у зет но ва жна, па је 1694. на Зб о ру на р од н и х п р в а к а у Б а ји з а т ра же но да с е с рп ском на р о д у з а т рај но на се ља ва ње п ре п у с т е Ма ла Вла ш ка у Сла во н и ји и обла с т из ме ђу Д у на ва и Ти се ( Ку ма ни ја ). То им је обе ћа но од стра не Дво ра, али обе ћа ње ни је исп уњено и он и су се ра се ља ва л и у ра зн и м п ра в ц и ма, а по себ но д у ж Ти се и Мори ша, где с у 1702. с т в ор ене Пот иск а и По мо ри ш к а в ој на г ра н и ца с а не мач к и м ко ма н да ма у Се г е д и н у и Ара д у, а са Ср би ма офи ц и ри ма и војн иц има-г ран ичарима [А дамови ћ 1902: 45 50; Радон и ћ: 26 27; Симеонови ћ Чо кић: 61; Га ври ло вић 1991: 11]. У на че л у, Д вор н и је од ба ц и вао за х т ев Ср ба за соп с т ве ном т е ри т о ријом, али га је од ла гао за по год ни ја вре ме на и ти ме је код њих одр жа вао на ду да ће тај зах тев и ис пу ни ти ако му Ср би оста ну вер ни. На пр вом Цр кве но -на род ном са бо ру у Кру ше до лу 1708. бу дим ски Ср би, као нај све - сни ји део срп ског гра ђан ства у Угар ској, тра жи ли су Сла во ни ју и Срем и з ме ђу Д у на в а и С а в е св е до х р в ат ске г ра н и це, и Б ач к у и Б а нат и з ме ђу Ке ре ша и Мо ри ша, а уз то да два са вет ни ка од на ше га на ро да и од грч ке ве ре бу ду код цар ског дво ра [и] код Угар ске кан це ла ри је а да те са вет нике би ра гла в на ск у п ш т и на [Сабор] с рп ског на ро да. Ме ђу т и м, м и т ро по л и т Ис а и ја Ђа ко ви ћ т о н и је сма т ра о до в ољ н и м, м и с ле ћ и да Ср би мо ра ју по - себ но да при до би ју Ма ђа ре, у чи јој др жа ви су се на ла зи ли, да при ви ле гије мо ра ју би т и п ри х в а ће не од с т ра не Уг а р ског д р ж а в ног с а б о ра ( Д и е т е), и нар т и к у л и са не у ма ђар ско за ко но да в с т во и п ро гла ше не у сви м ж у па н и- ја ма, како би Срби, племићи и грађани, по ста ли рав но прав ни са по да ни цима д ру г и х на ц и о на л но с т и и в е р о и спо в е с т и. А л и н и од т о г а н и ш т а н и је би ло оства ре но, па је др жав но прав ни по ло жај Ср ба у Мо нар хи ји остао неде фи н и с а н: од с т ра не Д в о ра п ри зна т и с у к а о на р од, односно к а о нек ак а в cor pus se pa ra tum, али без соп стве не те ри то ри је и сво је националне управно -по л и т и ч ке вла ст и [А дамови ћ 1902: 89 91; Ра до н и ћ: 46 47; Симеонови ћ Чо кић: 60 61; Га ври ло вић 1991: 11 13]. Бу ду ћи да су Ср би при мље ни од стра не аустриј ског ца ра на оне зем ље ко је су осво је не од Ту ра ка и да су од ње га до би л и сво је п ри ви ле г и је, сматрани су својином Двора (patrimonium domus Austriacae), што је тре - ба ло да зна чи да Кра ље ви на Угар ска не ма ни ка ква пра ва над тим на родом, ко ји је од ње пот пу но одво јен, но да је ди но ње го ва Цар ска ми лост мо же њи ме упра вља ти. Али по што су Ср би би ли на се ље ни на тлу Краље ви не Угар ске, ње на по ли тич ка те ла сма тра ла су да све што се ти че српског на р о да спа да у у н у т ра ш њ а п и т а њ а Кра љ е ви не, од но сно да њи хо в е ст вари т реба т рет ират и као provi nciale et po li ti cu m Hu n ga r i ae. С об зи ром на то да су Ср би, знат ним де лом, ушли у са став Вој не гра ни це, они су остали у де ло кру гу вој них вла сти са Двор ским рат ним са ве том на че лу. За разли ку од њих, они ко ји су се на шли у ста ту су кон три бу е на та пот па ли су под Цар ску двор ску ко мо ру, док су они ко ји су до шли под спа хи је пот па ли под ју рис д и к ц и ју у г а р ск и х ж у па н и ја, Уг а р ског с а б о ра и, к а сн и је, под в ла с т Угар ског на ме снич ког ве ћа у Бу ди му [Форишк овић 1986: 280 281]. У о сно ви, п ра в но -по л и т и ч к и по ло ж ај Ср ба био је в р ло де л и к а т а н и про тив ре чан. Беч ки двор је мо гао да их узме у за шти ту од угар ских ста ле-

270 жа, па и од агре сив них ка то лич ких би ску па, али и да, по по тре би, су жа ва с рп ске п ри ви ле г и је а да п ри т о ме не на и ла зи на п р о т и в љ е њ е у г а р ск и х в ла с т и, ко је с у Ср б е сма т ра ле не же љ е н и м г о с т и ма, уљ е зи ма и с т ра н и м т е лом у ок ви ру св ог д р ж а в но п ра в ног ус т р ој с т в а, у пор но од би ја ју ћ и да њи хо в е п ри ви ле г и је и на р т и к у л и ш у у св о је з а ко но да в с т в о, иа ко с у, под п ри т и ском в ла да ра, к а о у г а р ског к ра љ а, мо ра ле да и х п р о гла ша в а ју по ж у па н и ја ма и с ло б од н и м к ра љ ев ск и м г ра до ви ма. С У Ж А ВА ЊЕ П РИ ВИ Л Е Г И ЈА Сла бост прав ног по ло жа ја Ср ба у Мо нар хи ји, ко ји се сво дио на царск и pa t r i mo n i u m, по к а з а ла с е в р ло ра но, је р је в ла да ру о с т а в љ е на с ло - б о да да ме њ а од р ед б е и см и с а о њи хо ви х п ри ви ле г и ја, од но сно да у њи х у носи ог ран ича в а ју ће к ла у з у ле и да и х т а ко фа к т и ч к и о б е сна ж и, ш т о с е и до г о д и ло т о ком 18. в е к а и т о у п ра в о п р е ко и н с т и т у ц и је ф ор ма л но наме ње не њи хо вој за шти ти [Гавриловић 1991: 13]. Већ 1713. цар је у При виле г и је у нео к ла у зу л у да оне ва же са мо у ко л и ко т о не бу де вре ђа ло п ра ва дру гих, чи ме је отва ра на могућност раз ли чи тог ту ма че ња срп ских прав а и њи хо в ог ог ра н и ча в а њ а. Пр от е с т и нар одн и х п р едс т а вн ик а п р от и в ов ог а о с т ајал и с у б е з р е з ул т а т а [А да мови ћ 19 02: 101 105; Си ме о но ви ћ Чо кић: 63 65; Ве се ли но вић 1996: 106 162]. Д у г у в ла да ви н у ца ри це Ма ри је Те р е зи је (174 0 1780) о б е ле ж ило је си с т е мат ско с у ж а в а њ е с рп ск и х п ри ви ле г и ја. По п у ш т а ју ћ и ма ђа р ском и хр ват ском плем ству и ка то лич кој цр кви, ца ри ца је 1741. на Угар ском сабо ру, као хр ват ска и угар ска кра љи ца, обе ћа ла да ће рас фор ми ра ти По - т и ск у и По мо риш к у в ој н у г ран иц у и з аједно с а коморском Слав он ијом и Ср е мом и н кор по ри с а т и и х у Уг а рск у, к а о и да ће у Тр о јед ној к ра љ е ви н и оста ви ти на сна зи за ко не про тив не ка то ли ка, од но сно пра во слав них и прот ес т а на т а, који с у в аж ил и од 1723. г од ине. О ви м з а ко н и ма је у т в р ђе но да не ка то ли ци не мо гу сти ца ти не по крет на до бра, као и да срп ски пра во - слав ни ми тро по ли ти не мају јурисдикцију над клером и народом у Троједној кра ље ви ни. Али по што због Ра та за аустриј ско на сле ђе (1740 1748) ни је сме ла ни Ср бе да од би је од сво је по ли ти ке, она је 1743. по след њи пут по твр ди ла срп ске при ви легије, а 1744. дозво ли ла да Ср би одр же свој Цр квено-на род ни са бор на ко ме се је дан од глав них зах те ва од но сио на осни вањ е на ц и о на л ног ма г и с т рат а од т ри д ухов на и де с е т св е т ов н и х ч ла но в а, ко ји би као на род на де пу та ци ја би ли у Бе чу и бра ни ли свој на род од свих на ср та ја са ра зних стра на [Гавриловић 2001: 36]. Ср би су зах те ва ли дозво лу за сту па ње у ор га не јав не вла сти у Угар ској, пра во на сти ца ње посе да, сло бо д у т р г о ви не и занатс т ва, као и ослобађање сељака од к ме тс т ва [Адамовић 1902: 101 105; Си ме о но вић Чо кић: 68 70; Га ври ло вић 2005: 37]. Зах те ви срп ског Са бо ра ни су усво је ни, али је већ 1745. ца ри чи ним д е к р е т ом с т в о р е н а И л и р с к а д в о р с к а ко м и с и ја, ко ја је у л е т о 1747. с в ој на зи в п р о ме н и ла у И л и р ск а д в ор ск а де п у т а ц и ја, к а о ви с о к а по л и т и ч к а ус т а нов а у Б еч у, и зједначена с д руг и м д в орск и м к а нцеларијама. И а ко на че ло Ко м и си је од но сно Де п у та ц и је н и су до ш л и љу д и из с ре д и не с рп ског

271 на р о да, њ е но по с т о ја њ е т о ком т ри де це н и је (1745 1777 ) к а о св ојев рсног ми ни стар ства за срп ске по сло ве... до при не ло је да љем по твр ђи ва њу на ци о- нал не и вер ске са мо све сти код срп ског на ро да [Форишк овић 1996: 281]. У време Ма рије Терезије извршена је ми ли та ри за ци ја у Вој ној гра ниц и, ко ја је и ш ла на ш т е т у ра н и ји х на р од н и х с а мо у п ра в а, а ра с ф ор м и ране с у По д у на в ск а, По т и ск а и По мо ри ш к а г ра н и ца, ч и ме је о с ла бљ ен не са мо срп ски официрски сталеж него и це ла на род на за јед ни ца као по лит и чк и ч ин ила ц у Мона рх ији. У у г а рском Пр ови нц ијал у, и шчез ав ањ ем ко мор ских вла сти и ко мор ских по се да, Ср би су гу би ли ре ла тив но под но - ш љив по ло жај ко мор ск и х по да ни ка кон т ри бу е на та и по ста ја ли ж у па нијски по да ни ци и спа хиј ски кме то ви. Ипак, они су и на да ље успе ва ли да очу ва ју сво је ду хов но -по ли тич ко је дин ство у окви ру Кар ло вач ке ми тро - по ли је, а и вр хов на власт у Бе чу сма тра ла их је за је дин стве ну илир ску на ци ју, што је код њих одр жа ва ло ми сао о ауто ном но сти и он да кад су њи хо в е п ри ви ле г и је св е де не с а мо на ц р к в е н у и у не ко л и ко на ш кол ск у сфе ру [Гавриловић 1991: 15]. Вре ме Илир ске двор ске де пу та ци је про ти ца ло је у су ко бу са Угар - ском д в ор ском к а н це ла ријом која је нас т ојала да ог ран ич и њ ен делок ру г и су збије њене ини ци ја ти ве, а Ср бе п ред Дво ром да п рикаже као непоуздан е ле ме нат ко ји з ло у по т р е бљ ав а добијене п ривилег ије. Пр едме т полем ике из ме ђу њих би ле су и при ви ле ги је као та кве. Пред седник Илирске двор - ске деп ут ац ије, г р о ф Кен и гс ег с -Ер б с, опт уж ив а о је 1753. у г а рске в лас т и и биск упе, који с у смат рал и да домаћ и, у г а рск и з акон и и мају п р едно с т у од но су на п ри ви ле г и је, односно да се п ривилег ије морају п рилаг ођават и у гар ском за ко но да в с т ву. На су п ро т њи ма, Ке н и г сег с-ербс је т вр д ио да су при вилегије да те Ср би ма из ва жних др жав них раз лога, односно због по - с е б н и х з а с л у г а у ра т о ви ма п р о т и в Ту ра к а, и да оне п р ед с т а в љ а ју и з у з е - так од за ко на па се про тив њих ни ко не мо же по зи ва ти ни на ко ји за кон, не г о да о би ч н и з а ко н и мо ра ју у з ма к н у т и п р ед п ри ви ле г и ја ма, о си м а ко не ко не це ни кра љев ску власт ко ја их је да ла срп ском на ро ду. Осим то га, при ви ле ги је има ју зна ча ја и у спољној политици Монархије, посебно пре - ма Ру ској ца ре ви ни као са ве зни ку Аустри је [Швикер 1998: 149 151]. У име Угар ске двор ске канцелари је став према српским привиле гија ма из нео је њен са вет ник, гроф Фра ња Ко лер, ко ји је свој оп се жни елаб о рат з а в р ш ио кон с т а т а ц и јом да је до с рп ско -ма ђа р ског т р в е њ а мо ра ло до ћи јер су мно ге срп ске привилегије у су прот но сти са угар ским зе маљ - ским за ко ни ма и са устав ним уре ђе њем Кра ље ви не Угар ске тим пре што и х Ср би з ло у по т р е бљ а в а ју. Нај з а д, т е п ри ви ле г и је сма т ра о је у м но г и м т ач к а ма п р е в а зи ђе н и м, а ш и р е њ е Ср ба по це лој Уг а р ској о т е ж а в а ју ћом ч и њ е н и цом з а њи хо в о по т п у но сп р о в о ђе њ е [ Ш ви ке р 1998: 154 163; Симе о но ви ћ Чо к и ћ: 73 74]. Но ви п ред сед н и к И л и р ске д вор ске де п у та ц и је, г роф Јоха н Крис т ија н Бар тен штајн, по би јао је Ко ле ро ве тврд ње и ис та као да је Угар ска осло бође на по мо ћу Ср ба, а да прав да зах те ва да се то Ср би ма не за бо ра ви; оно што је Ср би ма уго во ром од стра не вла да ра обе ћа но, не мо же им се, без њи хо ве кри вице, одузети, нити се може оспоравати да је митрополит при-

272 род н и з а с т у п н и к Ср ба је р с е п ри ви ле г и је од но с е п р в ен с т в е но на сфе ру в е р о и спо в е с т и [Симеоновић Чо кић: 76]. Ма ри ја Те ре зи ја је, с јед не с т ра не, до но си ла по зи т и в не ре зо л у ц и је у односу на тужбе кар ло вач ког ми тро по ли та Па вла Ненадовића због гаже - ња при ви ле гија и на ту ра ња уни је пра во слав ним вер ни ци ма, али је исто - в р е ме но т о ле ри с а ла а к ц и је у н и ја т а по ш т о је, у по т а ји, же ле ла да п ра в о - с ла в не по да н и ке по к а т о л и ч и. Го д и не 1762. м и т р о по л и т Не на до ви ћ под не о је оп с е ж н у п р ед с т а в к у у ко јој је спе ц и фи ко вао м но г е сл у ча је ве к р ше ња п ри ви ле г и ја и у ка зао на опа сност од за ко на из 1741, по себ но у Тро јед ни ци, на вео при ме ре за по - с т а в љ а њ а п ра в о с ла в н и х у ја в н и м с л у ж ба ма, це хо ви ма, ш ко ла ма, у к а з а о на сме т њ е п ри г ра ђе њу ц р к а в а, ма л т р е т и ра њ е св е ш т е н и к а и тд., по с ле че г а с у И л и рск а д в ор ск а де п у т а ц и ја и Уг а р ск а д в ор ск а к а н це ла ри ја д у г о ра с п ра в љ а ле о св е м у т о ме, да би фе бру а ра 1763. Ца ри ца до не ла де к р е т п р е ма ко јем: Ср би ма не ма ме с та на [у гарском] зе ма љ ском са бо ру по ш т о с у њи хо в е п ри ви ле г и је до би ле сна г у по к ра љ ев ској м и ло с т и и њи хо ви по с ло ви не спа да ју на д и е т у не г о на к ра љ ев ск и п р ес т о, где су с и г у р но ч у в а н и; с рп ске п ри ви ле г и је н и је по т р е б но на р о - ч и т о у з акоњ ав ат и на у г а рској д иет и је р с у в ећ и здат е п ут ем Угар ске двор ске кан це ла ри је, а још је и за штит ни па тент од 16. фебруара 1715. био п р оглашен с т але ж и ма на Д и е т и; а ко Ср би у п ри ви ле г и ја ма и с ло б о да ма бу д у по в р е ђе н и и ма ју с е о бра т и т и ре дов ним вла сти ма, сем што се ми тро по лит и ње гов клир има ју у лич ним и ду хов ним ства ри ма обра ћа ти Илир ској двор ској де - п у т а ц и ји ко ја је Fo r u m pr i v i le g i a t u m, где ће мо ћи на ћи по мо ћи [Швикер 1998: 171 176; Си ме о но вић Чо кић: 78 79]. Не ула з е ћ и у д ру г е ца ри ч и не одл у ке, о с т а је на м с а мо да з а к љу ч и мо да је овим Па тен том био пре се чен пут Ср би ма пре ма Угар ском са бо ру ко ји се, исти на, са стао сле де ће, 1764. го ди не, а по сле то га тек 1790. У међу в р е ме н у, 1769, по с ле см р т и м и т р о по л и т а П а в ла Не на до ви ћ а, од р ж а н је по с лед њи ра с п ра в н и с рп ск и Ц р к в е но -на р од н и с а б ор. Овај срп ски са бор тра јао је три и по ме се ца, а Беч ки двор га је ис кори стио да у нај ве ћој ме ри по ни зи и осла би срп ски епи ско пат, ина че ме ђусоб но за ва ђен, и да учвр сти сво ју власт над срп ском цр квом. Огра ни чав а њ ем в ла с т и ц р к в е не је ра р х и је ог ра н и ча в а на с у св е у к у п на п ра в а Ср ба у Мо нар х и ји. Тај са бор, под т ут орс т вом ко ме са ра, г ро фа А н д ри је Ха д и ка, од лу чио је умно го ме про тив сво је во ље о да љој суд би ни Ср ба у Угар - ској па је од ста рих срп ских при ви ле ги ја још ма ло шта оста ло [Грбић 1990: 73 76]. На осно ву ре зул та та Са бо ра, а по на ре ђе њу са в ла да ра, ца ра Јо си фа I I, И л и р ска д вор ска де п у та ц и ја, под п ред сед н и ш т вом г ро фа Ф ра ње Ко ле ра, и з ра д и ла је з би р к у п р о п и с а и з п ри ви ле г и ја, ца р ск и х па т е на т а и р е з о л у- ци ја као ге не рал ни нор ма тив за срп ске ства ри, тзв. Ре гу ла мент од 27. сеп-

т ембра 1770, који м с у з аконск и у р еђен и односи у с рпској ц рк ви, односно ње на ор га ни за ци ја од вр ха до дна. Црквена јерархија је суштински ослабље на у ко рист др жав не вла сти, али и вер ни ка [Костић 1932: 44 47]. По што је про тив Ре гу ла мен та би ло до ста жал би, из ра ђен је, по чет - ком 1777. го ди не, Дру ги ре гу ла мент, али без бит них раз ли ка. По сле ис казаног незадо вољс т ва и нем ира међу Србима, у к ин ута је, 2. децембра 1777. го ди не, Илир ска двор ска де пу та ци ја, а због не за до вољ ства у Цр кви и наро ду ца ри ца је 16. ју ла 1779. од бит них од ре да ба оба ре гу ла мен та са чи нила т зв. Де к ла ра т о ри ју ( Де к ла ра т ор н и ре ск ри п т), п ро п и су ју ћ и це л у ор ган и з а ц и ју с рп ске ц р к в е не з а ви сно од же љ а и з а х т е в а и с рп ско г а к л и ра и н а р о д а, и б е з м н о г о о б з ир а н а п р оп и с с р п с к и х п р и в и л е г и ја... т а ко д а је њим ство рен нов прав ни по ло жај срп ско га на ро да у Угар ској, с тим да њ е г о в е п ри ви ле г и је од т а да в а же с а мо на о сно ву и по см и с л у т о г а р е - скрип та, као и да је ми тро по лит са мо ду хов ни ста ре ши на Ср ба, а да у св е т ов н и м с т в а ри ма н и је гла в а с рп ско г а на р о да. Де кла ра то ри ја из 1779. до не ла је пот пу ну над моћ др жа ве над цр квом. Са при ви ле ги ја фе у дал ног пра ва пре шло се на ап со лу тис т и ч ко з а ко но да в с т в о мо де р ног с т и ла, а с а па ри т е т ног од но с а д р ж а в е и ц р к в е п р е ш ло с е на а пс ол у тно подв лаш ће њ е ц рк в е др жа ви...; народно -политичка ауто но ми ја Ср ба у Угар ској пре - тво ре на је у цр кве но-школ ску [Костић 1932: 83 85]. ЗАКЉУЧАК 273 Срп ски на род је од у век био ва жан исто риј ски и по ли тич ки фак тор на Бал ка ну. Ве ликом се о бом 1690. под патријархом Арсенијем III Чарно - је ви ћем ду хов на и по ли тич ка ели та срп ског на ро да из ме ште на је на те - ри т о ри ју Х а б з бу р ш ке мо на р х и је. Б еч к и д в ор и ца р Леопол д I с у Србима ко ји су се на шли на тлу Угар ске при зна ли по се бан прав ни ста тус у оквиру п ри ви ле г и ја до де ље н и х 1690, 1691. и 1695. г о д и не. За Беч к и д вор Ср би су пред ста вља ли на род, док су за угар ске ста ле же они би ли са мо при зната ве рска ск у п и на на ве ков ној у гар ској т е ри т о ри ји. Овај камен спот ицања по п и та њу Ср ба у ве л и ко је од ре ћ и вао од но се из ме ђу д во ра и Угар ске, а на о сно ву т о г а с у Срби нер е тко кориш ћен и к а о си с т ем у це не з а см и ри в а њ е нарас л и х нац иона лн и х с т рас т и у г а рск и х (мађа рск и х) с т алеж а. Српск а је ра р х и ја, ко ја је у ов ом пе ри о д у би ла и д у хов н и и по л и т и ч к и в о ђа с рпског на ро да, тру ди ла се, ко ли ко год је мо гла, да ла ви ра из ме ђу ових разл и ч и т и х и н т е ре са и т у ма че ња п ра в ног с та т у са с рп ског на ро да, т е же ћ и да пре ма си ту а ци ји, при ви ле ги ја ма до би је ним од аустриј ских ца ре ва, обез беди бо љи и пра вич ни ји прав ни ста тус, при знат и од угар ских и од цар ских в ла с т и ис т о в р е ме но. Срп ске п ри ви ле г и је с у з б ог зна ча ја с рп ског на р о да за Мо нар хи ју то ком 18. ве ка ви ше пу та по твр ђи ва не, али увек са јед ном и л и ви ше ог ра н и ча в а ју ћ и х к ла у з у ла, док ко нач но с е да м де с е т и х г о д и на 18. в ек а н ије дош ло до по тп уног с уж ав ањ а и св ођењ а п ривилег ија и з сфе ре на род но-цр кве них у цр кве но-школ ски оквир.

274 И З ВО РИ И Л И Т Е РА Т У РА А д а мо в и ћ Јо в а (19 0 2). Пр и в и л е г и је с р п с ко г н а р о д а у Уг а р с кој и р а д Б л а г о в е ш т е н с ко г с а б о р а 1861. За греб: Срп ска штам па ри ја. Веселино вић Рајко (1986 ). Ср би ја под аустриј ском вла шћу 1718 1739. y: Историја срп - ског на ро да IV/1. Бе о град: Срп ска књи жев на за дру га Га в р и ло в и ћ Вл а д а н (20 01). Ди п л о м а т и ч к и с п и с и ко д С р б а у Ха б з б у р ш кој м о н а р х и ји и Кар ло вач кој ми тро по ли ји од кра ја XVII до сре ди не XIX ве ка. Ве тер ник: ЛДИЈ. Га в р и ло в и ћ Вл а д а н (20 05 ). Те ми швар ски са бор и Илир ска двор ска кан це ла ри ја (1790 1792). Но ви Сад: Пла то не ум 2005. Га в р и ло в и ћ С л а в ко (19 91). О б о р би С р б а у Х а б з бу р ш кој мо н а р х и ји з а по л и т и ч ко - т е р и - то ри јал ну ауто но ми ју (1690 1850). Зборник Ма ти це срп ске за исто ри ју, 43: 7 25. Га в р и ло в и ћ С л а в ко (19 96 ). Н а с т о ја њ а п а т р и ја р х а А р с е н и ја Ч а р но је в и ћ а око п р а в а н а де с е т и н у и з е м љи ш н и по с ед 169 0 170 6. З б о р н и к Ма т и ц е с р п с ке з а и с т о р и ј у, 53: 7 39. Гр бић Ма ној ло (1990). Ка р л о в а ч ко в л а д и ч а н с т в о, књ. II, Са ва Мр каљ, То пу ско 1990. Ивић Алек са (1929). Исто ри ја Ср ба у Вој во ди ни. Но ви Сад: Ма ти ца срп ска. Ко стић Ми та (1932). Г р о ф Кол е р к а о к улт у рн о - п р ос в е тн и р еф о рм ат о р ко д С рб а у Угар ској у XVI II ве ку. Бе о град: Срп ска кра љев ска ака де ми ја. Ми ка ви ца Де јан (2011). Срп ско пи та ње на угар ском са бо ру 1690 1918. Но ви Сад: Фило з о ф с к и ф а к у л т е т. Њ ег ов а н Д р а г о (2012). В ојв од ин а р ег ион з ас но в а н н а с р п с ком е т н и ц и т е т у и њ е г о в ом о с по р а в а њу, Збор ник Ма ти це срп ске за дру штве не на у ке, 139: 259 273. Ра до нић Јо ван Ко стић Ми та (1954). Срп ске при ви ле ги је од 1690. до 1792. Б е о г р а д: Н а у ч н а к њи г а. Ра д о н и ћ Јо в а н (б. г.). В ој в о д и н а од В е л и ке с е о б е (169 0) д о С а б о р а у К ру ше д о л у (170 8) у: Збор ник Вој в о д и н а I I. Но ви Сад: Исто риј ско дру штво у Но вом Са ду. С и ме о но в и ћ Чо к и ћ С т е в а н (б. г.). С р п с ке п р и в и ле г и је, у: Збор ник Вој в о д и н а I I. Но ви Сад: Исто риј ско дру штво у Но вом Са ду. Ф о р иш ков и ћ А ле кс а нд а р (19 96 ). П р а вн и полож ај С р б а у Х а б с бу р ш кој мо н а р х и ји, у : Ис т о р и ја с р п с ко г н а р о д а, IV/1. Бе о град: Срп ска књи жев на за дру га. Шви кер Јо хан Хајн рих (1998). По л и т и ч к а и с т о р и ја С р б а у Уг а р с кој. Б е о г р а д: М а т и ц а срп ска. SOCIO-POLITICAL STATUS OF SERBS IN THE HABSBURG MONARCHY FROM THE PRIVILEGES OF LEOPOLD TO DECLARATORIA by VLADAN S. GAVRILOVIĆ and DEJAN MIKAVICA University of Novi Sad, Faculty of Philosophy, Department of History 2 Dr Zoran Đinđić Street E-mail: gavra1@yahoo.com E-mail: mikavica@ff.uns.ac.rs SUMMARY: The authors begin with the defining of the Serbian privileges 1690-1695 and their different interpretations by the Austrian (imperial) and Hungarian (county) government. For the Viennese court, Serbs were a nation (natio Rascianica), while for

275 the Hungarian classes they were just a recognized religious group living in the ancient Hungarian territory. Because of these two different opinions, the privileges were the most important thing for the Serbs living in the territory of Hungary. At the same time, the Viennese court repeatedly upheld Serbian privileged status, but with various restrictive clauses. Serbian privileges were considerably reduced over time and, finally, in the seventies of the 18th century they were completely devalued. KEYWORDS: Hungary, Serbian privileges, Illyrian royal deputation