НЕ МИ ГО ВОР И ОПА СНОСТ ПИ СА ЊА: РА Н СИ Ј Е РО ВО РАЗ У М Е ВА ЊЕ К ЊИ Ж ЕВ НО СТ И

Transcription

1 С Т Е ВА Н БРА Д И Ћ НЕ МИ ГО ВОР И ОПА СНОСТ ПИ СА ЊА: РА Н СИ Ј Е РО ВО РАЗ У М Е ВА ЊЕ К ЊИ Ж ЕВ НО СТ И У дру гој књи зи Др жа ве кроз Гла у ко ва уста Пла тон нам прено си је дан од mythosа, ко ји су уо бича јен и за њег ове д ијалог е и који им че сто пру жа ју ам би ва лент не окви ре. У ње му је реч о па сти ру Ги гу, ко ји бежећи од не вре ме на и зе мљо тре са у по тра зи за за клоном, пу ком слу чај но шћу, до спе ва у пе ћи ну. Та мо от кри ва брон заног ко ња у ко ме је са хра ње но те ло на чи јој ру ци се на ла зи пр стен са дра гим ка ме ном. Гиг се од лу чу је да опљач ка ову гроб ни цу и да п ри св о ји д р а г о це н и п р с т ен. Уб р з о с е, н а р а в но, ис по с т а в љ а да т о ни је оби чан пр стен већ да по се ду је од ре ђе на ма гич на свој ства: кад год би [Гиг] ка мен окре нуо пре ма дла ну по ста јао би не ви дљив, а кад би га окре нуо спо ља био би ви дљив (Пла тон, 39). Ла ко је п р е т по с т а ви т и к а ко с е о с т а т а к п ри че р а з ви ја: К а да је т о ви де о, успе брз о да пос т ане пос лан и к код к р аљ а. Прибл иж и с е к р аљиц и као љу бав ник, скло пи са њом за ве ру про тив кра ља, уби га и преу зме кра љев ску власт (39). Ова при ча Со кра та и ње го ве са го ворн и ке в о д и у р а с п р а ву о уло зи и с т ру к т у ри д р ж а в е, п р а ви ч но с т и и л и не п р а ви ч но с т и чо в е к а и с а мом о сно ву мо ћ и, ш т о је и р аз у мљи во бу ду ћи да оне ко ји ни су пред о дре ђе ни за моћ (па стир Гиг), ч у де сном и с л у чај ном и н т е р в ен ц и јом (п р с т ен) у п р а в о до л а з е у по с ед мо ћ и. 65 У њ ој, т а ко ђе, л а ко п р е по зн а је мо а м бле ме мо де р не ма сов не кул ту ре, не дав не блок ба сте ре и ро ма не ко ји су им послужи ли као узор. Ра н си је р, међут и м, п репознаје још не ш т о. Током деве тнаес т ог в е к а по ја ви ле с у с е п ри по в е т ке и р о ма н и, у ко ји ма с е т е ма т и з у је 65 Гла у ко за кљу чу је: Кад год се неко осети довољ но ја ким да чи ни не правду, чи ни ће је јер би у су прот ном тај чо век био нај ве ћи бед ник и пра ви глу пак (Пла тон, 39). 299

2 п р ви с у с р е т ју на к а /ју на к и њ е с а п и с а ном к њи г ом, ко ји по т ом до в о д и до по т п у не т р а н с ф о р ма ц и је њ е г о в ог/њ е ног ж и в о т а. 1 К њи г а са ко јом они до ла зе у су срет је књи га без вла сни ка, ко ја са мо што н и је од г у р н у та из к ру га значе ња и ре ц ик л ирана као п ука материја (Ran ciè re, 2011а, 90). 2 Они ко ји књи гу на ла зе мо гу, на рав но, припа да ти по вла шће ном сло ју, али да ле ко че шће реч је о рад ни ци ма, се ља ци ма или до ма ћи ца ма. У овој дру гој вер зи ји рас плет је че сто по г у ба н, ус по с т а в љ а ју ћ и р е л а ц и ју и з ме ђу с л у ч ај ног с у с р е т а с а књи гом и ра да смр ти (2011а, 91). Ран си јер сма тра да је ово за право в ари ја ц и ја п риче о Гиг у, у којој к њиг а п р еузима улог у п рс т ена. Зна ње ко је Гиг сти че, а по себ но оно ко је сти чу ње го ви мо дер ни двој ни ци, ја вља се као опа сно зна ње. Пи та ње ко је мо же мо да поста ви мо, ме ђу тим, је сте по ко га је ово зна ње опа сно, да ли по оне ко ји га сти чу, као што не ки ау то ри же ле да нас уве ре, или по са му ве р т и ка л у у н у тар ко је је, као код П ла т о на, не к и ма до дељена ч улна ег зи с т ен ц и ја и р а д ( Ги г), а д ру г и ма и н т е лек т у а л на ег зи с т ен ц и ја и вла да ви на (краљ)? Овај рад на ме ра ва да по ка же на ко ји на чин Ра н си је р п ру ж а од г о вор на пос т ав љено п и т а ње и н т е р п ре т и ра ју ћ и уло гу књи жев но сти, и умет но сти, у оно ме што он раз у ме ва под чулно ш ћу, од но сно, п о де л ом ч улн ог. Да би смо ово оства ри ли мо ра мо да с е поз абавимо и Ра нсије р о ви м ра зуме в а њ ем з а јед н и це, т ен зи ја ко је се у њој од и гра ва ју, као и раз ли чи тим ре ла ци ја ма које је естетска прак са оства ри ва ла са њом кроз исто ри ју. Ус л о в и: п о де л а, п о л и ц и ја, п о л и т и ка Ка да го во ри о естет ском Ран си јер под њим не под ра зу ме ва умет ност већ по ла зи од пој ма a i st h e si sa, ко ји је у ан тич кој Грч кој озна ча вао чул но опа жа ње, вид, слух али и ин те лек ту ал ни опа жај, што зна чи да оно за ње га има да ле ко ши ре зна че ње од уо би ча је ног, по кри ва ју ћи читаву мрежу која обухвата наше искуство стварности. 3 Осим то га, ви ди мо да већ на осно ву се ман ти ке да ти по јам ни је стро го огра ни чен на чул но већ да им пли ци ра пре пли та ње ч у л н е и и н т е л е к т у а л н е п е рц е пц ије. О в а к в о р а з у м е в а њ е п р е м а ње г о ви м ре ч и ма до ла зи и з д в а п ра в ца, од но сно, Ра н си је р е с т е т ско р а з у ме в а у к а н т ов ском см и с л у опо с р е до в а ном мо ж да Ф у ко ом 1 Ау т о р и ко је Ра н с и је р и з д в а ја с у К л од Же н у, б и в ш и о џ а ч а р, ко ји п и ш е сво ју ис по вест у Се ћа њи ма де те та из Са во је (1844) и Мар га рет Одо, бив ша па стири ца, са ње ном Ма р и - К л е р (1910), али и пи сци по пут Но ди јеа, Бал за ка и Игоа. 2 Сви на во ди де ла на ен гле ском је зи ку да ти су у пре во ду ау то ра. 3 Ово ме на дру гом ме сту до да је: Оно што раз у мем под есте ти ком ни је д и с ц и п л и н а ко ја с е т и ч е у м е т н о с т и и у м е т н и ч к и х д е л а в е ћ јед н а в р с т а о н о г а што на зи вам по де лом чул ног (Ran ciè re, 2006). 300

3 као си стем апри ор них фор ми ко је усло вља ва ју оно што мо же да нам се пред ста ви у чул ном ис ку ству (Ran ciè re, 2004б, 13). Ка да гово ри о чул ном он пре ма то ме не по тен ци ра од нос је зи ка и ства ри по се би, ње го ву моћ да име ну је оно што пре ва зи ла зи сва ку предста ву, већ, на про тив, про стор у ко ме су опа жај и је зик увек већ ис п р еп л ит ан и, ис т ори јск и ус лов љ ен и и о б е зл ичен и. Чу лно з ат о п ри па да ар би т рар но с т и, а л и, нара вно, не и с л у чај но с т и и л и п у кој с ло б о д и п ри л и ком њ е ног о б л и ко в а њ а у од р е ђе н у кон фи г у ра ц и ју. У естет ском су за то по ло же не све људ ске прак се па та ко и умет ност. За ње го во раз у ме ва ње бит на су три пој ма: по де ла чул ног, по лици ја и по ли ти ка. О поде ли чул ног Ран си јер го во ри на ви ше ме ста, об јашњавају ћи пре све га ка ко је она: си стем очи глед них чи ње ни ца чул ног опа жа ња ко ји исто вре ме но ука зу је на по сто ја ње не че га за јед ничког, а л и и на по де л у ко ја од р е ђу је дело ве и по зи ц и је у н у т ар ње г а... као и на чин на ко ји ин ди ви дуе уче ству ју у овој по де ли (Ran ciè re, 2004б, 12). По де ла, пре ма то ме, да је оквир на шој за јед нич кој стварнос т и, р ег ул иш ућ и н е с а мо р а зл и ч ит е у л ог е којим а појед и нц и уну тар ње мо гу да оства ре, већ и са ме ре ла ци је при сту па овим уло га ма. По сто је ћа по де ла увек већ уна пред од ре ђу је ко мо же да за једнич ком приступи и ка ко, односно, уну тар којих позиција нечи је по сто ја ње мо же да се оства ри. То зна чи да ће не ки при пад ници за јед ни це би ти ви дљи ви а не ки не, да ће се не чи ји глас чу ти а не чи ји не, да ће не чи ји ин те ре си би ти ле ги тим ни а не чи ји не. Конк ре т но, у мо де р н и м де мо к рат ск и м д ру ш т ви ма сва ко ме је у на че л у омо г у ћен п ри с т у п ме д и ји ма, св а ч и ја р еч је у на че л у п ри х в а ће на као зна чај на, и сва ко у на че лу мо же да за сту па ин те ре се оно га што на зи ва мо на род. У с т вар но с т и, ме ђу т и м, ови ка на л и п ри с т у па г о в о р у, в ид љ ив ос т и и з н а ч а ј у с т р о г о с у р е г у л и с а н и р а з л и ч и т и м д и сц ип л ина рн и м мех ан изм има, к а о ш т о с у в л а сн и ч к а с т ру к т у р а ме д и ј ск и х к у ћ а, х и је р а р х и ј ско ус т р ој с т в о по л и т и ч к и х с т р а на к а, њихов однос пре ма ка пи та лу и ме ди ји ма, и ко нач но само образовање и ње го ве (не п ро бле ма т изо ване) и нст и т у ц ије. Зато под поделом Ра н и си је р р а з у ме в а и на ч и н на ко ји с е а п с т р а к т не и а р би т р а р не фор ме си м бо л и за ц и је х и је рарх ије о т ело т ворују ка о ч улне дат ос т и, у ко ји ма је дру штве на пред одређеност анти ци пи ра на све до чан ствима ч ул ног света, на чи ни ма по сто ја ња, го во ре ња и ви ђе ња (2011б, 7). Ка да се го во ри о чул ном ни је, да кле, реч у упо тре би ме та фо ра, осим ако само ч улно ис к у ст во ни је ме та фо ри ч к и ст ру к т у ри ра но, од но сно а ко к а о т а к в о не з а с т у п а одр е ђ е не ф о рме д ру ш т в е но с т и. Мо гл и би смо по сум ња ти да је да то схватање нека вр ста мо дер ног пла тони зма, у ко ме би чул на ствар ност би ла са мо од раз ствар ног све та д ру ш т в е н и х ф о р м и, а л и Ра н си је р у п р а в о од би ја да он т о ло г и з у је 301

4 св оје и н т е р п р ет ац ије и нси с т и р ајућ и да је у в ек р еч о д ру ш т в е н и м фик ци ја ма, не че му про из ве де ном, чи ме (по себ но у ње го вим ра нији м ра до ви ма) по е т и ка ула зи у до мен по л и т и ке (као ш то ће ка сн и је по ли ти ка сту пи ти у до мен есте ти ке). Пре ма то ме, чул но је уо кви рено од р е ђе ном по е т и ком ко ја је и нхер ен т на ра з л и ч и т и м п ра к с а ма, уко ли ко су оне усме ре не на ње ну по де лу и пре ра спо де лу. По л и ц и ја и по л и т и к а с у ис п р е п л и т а не бу д у ћ и да озна ча в а ју исто вре ме не али, по пра ви лу, су ко бље не прак се. Њи хо ва исто ријска уоб л и че нос т је омо г у ће на од ре ђе ном по де лом ч ул ног, а л и т а ко да под ра зу ме ва спор око са ме те по де ле. По л и ц и ја или п о л и ц и ј с к и по ре дак је према Рансијеровом схватању кон фи гу ра ци ја по ли тичке за јед ни це као ко лек тив ног те ла, са ме сти ма и функ ци ја ма по дељ е н и м у ск лад у са компет ен ц ијама по с е б н и х г ру па и по је д и на ца ( R a ncièr e, 2011б, 3). О н а је по де л а и о р г а н и з а ц и ја е мп ири јск и х делов а с т в а рн и х г рупац и ја, з аснов ан и х на р о ђе њу, фу н к ц и ја ма, по зи ц и ја ма и и нтересима које обл и к у ју д ру ш т ве но те ло ( Ra n ciè re, у Cham bers, 23). Ви дљи во је да Ран си јер по ли циј ски по ре дак смешта у не по сред ну бли скост подели чул ног, ко ја се гра ни чи са под у дар но ш ћу. Ра з л и ка ко ју би смо мо гл и да ус по ста ви мо леж и у томе да по ре дак ства ра зва нич ни на ра тив по де ле чи ји прин цип је одсут ност пра зни не и до дат ка (Ран си јер, 2003, 26), та ко да се у самој подели на ла зе они ко ји ни су об у хва ће ни (пре бро ја ни) по ретком. 4 По ли ци ја је на чин на ко ји се про јек ту је по де ла чул ног та ко да су он и ко ји у њој у че с т вују у по т п унос т и уок вирен и п р ос т ор ом и вре ме ном и да је њи хов приступ за јед нич кој за јед ни ци увек већ уна пред де фи ни сан као је ди ни мо гу ћи. Ово та ко ђе зна чи да је регулисана и њихова способност да арти ку ли шу зах те ве или да пола жу пра во на би ло шта што пре ва зи ла зи чул но ко је им је до дељ е но. 5 По де л а ч ул ног, ме ђу т и м, под р а з у ме в а и оне не п р е б р о ја не. Упра во на осно ву овог ми мо и ла же ња мо гу ћа је по ли ти ка. По л и т и к а с е од и г р а в а св а к и п у т к а да он и ко ји не ма ју ви ш к а вре ме на или при ступ про сто ру, учи не јед ну вр сту не мо гу ћег, пока зу ју ћ и сво ју пар т и ц и па ц и ју у оно ме че м у на вод но н и су спо соб н и да уче ству ју. По ли ти ка за то ни је си ла ко ја до ла зи из про сто ра спољ а ш њ е г по л и ц и ји, и з не ке оно с т р а но с т и з а х т е в а з а снов аног н а ис т и н и р е а л ног, ко је по л и ц и ја не успе в а да с у б с у м и р а под св о ју 4 Од би ја ње да се он то ло ги зу је по ли ти ка уме сто Ба дју о ве не пре бро јив ос т и, не св о д и в ог м нош т в а р еа л ног, з а Ра нсијер а пос т оји с амо поновно б р ојањ е, п р е бр о ја в а њ е, од но сно р е д и с т ри бу ц ија с т ањ а ко је је з а т е че но (бу д у ћ и да по с т о ји са мо ста ње ко је је за те че но). Основ ни прин цип ове пре ра спо де ле или пре броја ва ња је прин цип јед на ко сти, са др жан у са мом је зи ку. 5 Осим то га, по ли ци ја се не мо ра по кла па ти са др жав ним устрој ством и з а п р а в о г а п р ев азил ази, ш т о зн ач и д а он а подр аз умев а ш ири ск у п си мб ол и чк и х нор ми и про це ду ра. 302

5 моћ, на про тив по ли ти ка не ма пра ви пред мет, већ... су сви ње ни п р едме т и с т оп љ ен и с а п р едмет и ма пол иц ије ( R a n ciè re, 2011б, 5). То та ко ђе зна чи да не ма чи сте по ли ти ке. Услов мо гућ но сти ње ног по с т о јањ а је ч ињ ен ица да је оно з а јед н и ч ко подељ ено (2011б, 1), као и да не по сто ји дру штво у ко ме ово ни је слу чај. Уко ли ко је полиција била затварање одређене поделе чул ног, политика је управ о с у п р о т а н по к р е т, њ е но о т в а р а њ е з а оне ко ји н и с у п р е б р о ја н и што та ко ђе зна чи да не по сто ји би ло ка кав основ за спро во ђе ње мо ћ и (2011б, 3). Мо же с е г оворит и о пол ит и ч кој а к ц и ји св а к и п у т к а да с е в а н по л и т и ч к и с т а т ус п р о с т о р а и л и в р е ме на п р о бле ма т и з у је, односно св ак и п у т к ад а п рив а тн и а г ен т и р а д н и ц и и л и же не на при мер пре о бли ку ју сво ју бор бу као бор бу ко ја се ти че з ајед н и ч ког (2011б, 4). Пол и т и к а с е, коначно, одиг рав а св ак и п у т ка да по сто ји не сла га ње о то ме шта је по ли ти ка, ка да се гра ни ца ко ја де л и по л и т к у од д ру ш т в е ног и л и ја в но од п ри в ат ног до в е де у пи та ње (2011б, 4). По де л а ч ул ног је бл и ск а Ф у ко о в ом р а з у ме в а њу еп и с т е мо ло шког по ља од ре ђе не епо хе, бу ду ћи да као и оно упра вља ње ним је зи ком, ње ним пер цеп тивним схе мама, ње ном размјеном, техник а ма, в ри јед но с т и ма, х и је р а р х и јом њ е не п р а к с е (Ф у ко, 6 4). А л и зна чај ни је од на ве де ног је чи ње ни ца да је, као и у слу ча ју епи стемо ло ш ког по љ а, и ов де у п и т а њу ис т о ри ја ус ло в а... мог ућнос т и (Ф у ко, 66 ). Еп и с т е мо ло ш ко по љ е је ск лоп ме х а н и з а ма ко ји у п р а в љ а ју и ра зд в ајају ис т ин ит е иск азе од неи с т и н и т и х, п ри х в а тљи ве од не п ри х ва тљи ви х, уо к ви ру је оно ш т о се мо же опа зи т и, у ч и н и т и и вред но ва ти од оно га што не мо же, и оно се на ла зи у са мом осно ву одређене историј ске епо хе. Ран си јер ме ђу тим ово по средовање преме шта у до мен чул ног, од но сно, на по де лу чул ног, ко ја би у од но су на Фу коа мо гла да се раз у ме као је дан об лик ста па ња епи сте мо лошког по ља и оно га што он на зи ва го ло ис ку ство о по рет ку и њего вим на чи ни ма би ва ња (Фу ко, 65). Бит на раз ли ка је да кле у то ме ш т о с е код Ра н си је р а р а д и о ис к у с т в е ној р е л а ц и ји п рис т упа оном за јед нич ком, док је код Фу коа пре вас ход но у пи та њу про цес сим бол и з а ц и је, од но сно, ус лов мо г ућ но с т и ов е си м б о л и з а ц и је с а јед не, и чул но ис ку ство са дру ге стра не. За то се код ње га тек по сред но мо же го во ри ти о усло ви ма уче ство ва ња, али и та да је на пр вом ме с т у р е л а ц и ја од р е ђе не и н т е р п р е т а ц и је к а о ск у па ис к а з а п р е ма не че му што та ко ђе мо же мо име но ва ти као за јед нич ко. К а о де л ат но с т ко ја с е од и г р а в а у ме д и ју м у ч ул ног у ме т но с т пре ма Ран си је ру при па да естет ској прак си бу ду ћи да је спе цифи ча н на ч и н деловања и с т варања, који м се и н т е р ве н и ше у оп ш т ој 303

6 по де ли де ло ва ња и ства ра ња, по ве зан са мо гу ћим на чи ни ма пос т о ја њ а и ф ор ма ма ви д љи в о с т и појед инаца и з аједн ице. Е с т е тске п ра к с е, ме ђу т и м, н и с у св о д и в е на по је д и нач не у ме т нос т и буд ућ и да су об ли ци ви дљи во сти ко ји пру жа ју оквир умет нич ким пракса ма, ме сту на ко ме се оне од и гра ва ју, оно ме што чи не или пра ве, с а с т а но ви ш т а оно г а ш т о је з а јед н и ч ко у з а јед н и ц и ( б, 13). Не к и ау то ри за ме ра ју Ран си је ру ш то у сво ји м ана л и за ма и н си с т и ра на ре ла тив но ап страк ној дру штве ној по зи ци о ни ра но сти уметничког де л а и њ е г о в ој по т ен ц и ја л ној с у б в е р зи в но с т и, з а не ма ру ју ћ и кон к р е т не ма т е ри ја л не ус лов е њ ег ов е п р о и з в од њ е, д и с т ри бу ц и је и ре цеп ци је. Чи ни се, ме ђу тим, да их је он упра во те ма ти зо вао кроз по ја м е с т е т ске п р а к с е, т а ко да ч и т а ву и н си с т у ц и о на л н у и т ех но ло шку по за ди ну (раз вој са ло на, штам пе, му зе ја, тр го ви не и сл.) разу ме ва као услов ви д љи во с т и у ме т нос т и као ис торијске т воревине. Оно што од би ја да учи ни је сте да тран сфор ма ци је у по љу умет но сти све де на по сле ди це тех нич ких ино ва ци ја. Пре ма ње го вом схва тању, п р о ме не у р а з у ме в а њу и по зи ц и о н и р а њу у ме т но с т и п р е т хо де т ех н и ц и и омо г у ћ а ва ју и де т е р м и н и ш у у к љу ч и ва ње ње н и х фор м и у раз ли чи те умет нич ке прак се, од но сно ре ж и м е ум е т н о с т и. 304 Ре ж и м и ум е т н о с т и Умет ност је на За па ду про шла кроз три ве ли ка ре жи ма, од ан тич ке Грч ке до да нас: кроз етич ки ре жим сли ка, ре пре зен татив ни (или п о е т ич к и) ре ж и м и е с т е т с к и (или а н т и ре п ре зе н т а тив ни) ре ж и м. Ова три ре жи ма се у осно ви по кла па ју са Пла то нови м, Ари с т о т е ло ви м и мо де р н и м сх ва т а њем у ме т но с т и, за по че т и м у ро ман ти зму. Стро го исто риј ски го во ре ћи, етич ки ре жим је пос т о ја о р е л а т и в н о к р а т ко, од т р е н у тк а а рт ик ул ац ије П л ат он ов е кри ти ке умет но сти све до Ари сто те ло ве апо ло ги је, од но сно до пери о да у ко ме њ е г о в а По е т и ка пре ста је да се схва та као је дан могу ћи опис и по ста је оквир ства ра ла штва, слу же ћи као основ ре през е н т а т и в ног р е ж и м а. О н с е оконч ав а по ја в ом р о м а н т и з м а, ко ји о с ло ба ђа у ме т но с т од х и је р а р х и је п р ед с т а в љ а њ а, по к л а па ју ћ и је са фор ма ма ис ку ства, чи ме се осни ва тре ћи, естет ски режим, у ко ме се и да нас на ла зи мо. По ла зе ћи од исто риј ски пр вог, етич ког ре жи ма сли ка, Ран сије р кон с т а т ује к а ко у њ е м у у ме тно с т н ије п р епознат а к а о т ак в а, в ећ је под в еде на под п и т а њ е с л ик а. К а о по с е ба н ен т и т е т с л и ке с у пред мет дво стру ког пи та ња: пи та ња по ре кла (а у скла ду са ти ме и ис т и н и т ос т и) и п и т а њ а св рхе, т ј. у по т р еб е и е фек ат а које и мају (Ran ciè re, 2004б, 20). Пла тонова критика уметности као симулакрума су штин ски га од ре ђу је, али та ко да Пла тон не на ме ће умет но сти

7 ја рам по ли ти ке као што се обич но ми сли, јер за ње га умет ност и не по с т о ји, по с т о је с а мо в е ш т и не [з а нат и], к а о о б л и ц и ч и њ е њ а и пра вље ња, а оно што да нас на зи ва мо умет но шћу би ће за пра во кри ти ко ва но као је дан од за на та ко ји се не укла па у прет по став љ е н у по де л у р а да, у оно з а јед н и ч ко з а јед н и це П л а т о но в е ви зи је др жаве. Међу различитим занати ма Платон повлачи линију разд в ајањ а и зјав љујућ и: пос т оје ис т ин ит е в е ш т и не, т ј. ф ор ме зна њ а, з а сно в а не н а по д р а ж а в а њу мо де л а с а ја сн и м ц и љ ем, и з а н а т ск и сим у ла к ру м и ко ји по д р а ж а в а ју с а мо по ја в е ( б, 21). К ри т и ц и на освно ву по ре кла он до да је и кри ти ку пре ма свр си пре ма на чину на који песничке предста ве пружају деци и од ра слим гра ђа нима од р еђено в а сп ит ањ е, и у к лапа ју с е у подел у г ра дск и х пос лов а (2004б, 21). Мо же се за па зи ти и ка ко се пре ма кри те ри ју му свр хе, у ме т но с т сх в аће на к а о по д р а ж а в а њ е по д р а ж а в а њ а, с укобљ ав а с а из ворном П латоно вом по л и ц иј ском фи к ц и јом, п ле ме н и том ла ж и, на ко јој би т р е ба ло з а сно в ат и х ије ра р х и јск у с т ру к т у ру з а јед н и це. Уме т н и ц и /з а на тл и је не по зна ју с а ме и де је и з а т о њи хо в е л а ж и не мог у би т и п лемен ит е, ч и ме нарушавају конс т ру кц ију иск ус т ва, од но сно из вор ну прет по став ку да љу ди не мо гу би ти на ви ше места у вре ме ну ко је им је до де ље но. Ова кво схва та ње ока рак те риса но је ду бо ким не по ве ре њем пре ма са мој сли ци, ње ном ме сту и ефек т и ма, ко је се објаш њава њен и м п роблема т и ч н и м он т о ло ш к и м с т а т у с ом. Н а о с нову н а в е д е ног уоч љи в о д а је Ра н с и је р о в а а н а л и з а исто вре ме но усме ре на на исто риј ско и са вре ме но, бу ду ћи да се у Платоновом неповерењу према сли ци може препознати Бодријарова критика постмо дер не кул ту ре си му ла кру ма. У исто ри ји ре презен т а ц и је по ја м си м у ла к ру ма био је д у г о по т и сн у т к а о неш т о ш т о угро жа ва са му иде ју ре пре зен та ци је под ри ва ју ћи ди хо то ми ју моде ла и ко пи је, ори ги на ла и ре про дук ци је, сли ке и слич но сти. Симу лак рум је схва тан као сли ка без мо де ла, ко јој не до ста је за снов а но с т, би ло п у т ем с л и ч нос т и било п ут ем по д ра ж а в а њ а, и з а т о је од ба ц и в а н к а о л а ж н и п р е т ен ден т на би ће ко ји до в о д и у п и т а њ е са м у спо соб ност ра з ли ко ва ња ствар ног од ре п ре зен то ва ног (Ка ми л, 59). Жил Де лез је, ме ђу тим, ме ђу пр ви ма по ку ша вао ре ха би ли таци ју си му ла ру ма упра во на осно ву оно га што је ра ни је схва та но као ње гов цен трал ни не до ста так: Он је упо ри ште сна ге ко ја оспор а в а по с т о ја њ е о ри г и н а л а и ко п и је ( D e le u z e, , 262). Пр е м а ње го вом сх ватању, у ме т н и ч ка де ла као ск лоп пер це па та и афеката ни су пер цеп ци је ко је би упу ћи ва ле на не ки обје кат (1995, 209), чи ме су на пре су дан на чин осло бо ђе на да ствар ност про из во де у ме с т о да је по д р а ж а в а ју. Б о д ри ја р, п р е у зи ма ову ло г и к у, до в о д и 305

8 је до ње ног екс тре ма и на тај на чин је кри ти ку је. Он, као што је позна т о, ч и т а в с а в р е ме н и св е т с а гле да в а к а о б е с ко нач н у п р о це си ју си м у ла к ру ма, к а о х и п е р ре а л нос т, ко ја ви ше не ма н и к а к ву о сно ву у ствар но сти (ви ди нпр. Бо дри јар, 1991, 3, 6, 10, 13 итд.). У пер верти ра ном пре о кре ту аван гард ног зах те ва за иден ти фи кацијом уметно с т и и ж и в о т а, с а ма с т в а р но с т у по с т мо де р ном до бу дож ив љ ав а е с т е т ск у т ра н сфор ма ц и ју и би в а з а ме њ е на зна ц и ма кон зу мен т ске к ул т у ре, у не кој вр с т и се м ио -у р г и је све г а п у т ем ре к ла ме, ме д и ја и с л и к а ( Ba u d r i l la rd, 1993, 16 ). Н асп р а м њ ег а Ра нсије р пок ушав а да по к а же да не ма н и че г а и з вор но ма н и п у ла т и в ног у самој сл иц и. А л и он се не вра ћа ло г и ц и ре п ре зен т а ц и је, и н и с т и ра ју ћ и да сл и ка не упу ћу је на не што дру го (Ран си јер, 2013, 13), ни ти да је ствар пу ког опа жа ја. Уме сто то га умет нич ке сли ке опи су је као оп е ра ц и је: в е з е и з ме ђу це л и не и де ло в а, и з ме ђу ви д љи в о с т и и сн а г е зна че ња и афек та ко ји иде уз ту ви дљи вост, из ме ђу оче ки ва ња и оно га што их ис пу ња ва (2013,13). Ду гим ре чи ма, сли ке су ин терв ен ц и је у од р е ђе ној по де л и ч у но с т и. Ре пре зен та тивни, или поетички режим уноси расцеп у платони стич ко схва та ње пре по знајући специфичну суштину уметности у па ру п о и е с ис ми ме с ис ( R a n ciè re, б, 21). Ра н си је р ис т и че к а ко м и м е с и с н и је п р е в а с ход но п ри н ц и п ко ји з а по в е да по д р а ж а ва ње ствар но сти, већ пре све га јед на вр ста окви ра ко јим се са мо умет нич ко про из во ђе ње одва ја од за на та. Ари сто тел ти ме пре распо де љу је ч ул но у но се ћ и у да т и п ро с т ор ч и ње ња и п рав љења нову де лат ност, на ко ју ни је при ме њив суд о за на ти ма, зан сно ван на употре бљивости њи хо вих тво ре ви на или бли зи ни и вла да ви ни истине над њи ма. Спе ци фич не тво ре ви не ове де лат но сти на зи ва мо по дражава њем (2004б, 21). Пре ма то ме, по е тич ки/ре презентативн и реж и м не са мо да ра з ре ша в а у ме т но с т е т и ч к и п р о блемат и чног ста ту са ка кав је као за нат има ла код Пла то на, већ та ко ђе иден тифи к у је у ме т но с т и у н у т а р по де ле ч и њ е њ а и п р а в љ е њ а, чи не ћи је в и дљи в ом (де фи н и ш у ћ и н ак н а дно исп р а в не н а ч и не у ме т н и ч ког ч и њ е њ а и п р а в љ е њ а к а о и на ч и не њи хо в ог п р о с у ђи в а њ а) ( б, 22). Ства ра ла штво у овом ре жи му има че ти ри основ на прин ци па: при мар ност фик ци је, жа нр ов ску при ро ду пред ста вљања дефиниса н у и у ре ђе н у п ре ма п ред мет у који је п ред с т а в љен, п ри ме ре но с т сред ста ва пред ста вља ња и го вор у ак ци ји као иде ал (2011а, 49). Од на ве де них принципа овде ћемо издвојити само жанровску прир од у п р ед с т а в љ а њ а, ко ја је в е р о в а т но и н ај зн а ч ај н и ја. О но ш т о са чи ња ва је дан жа нр ни је, као што се то обич но ми сли, скуп формал них пра ви ла, већ са ма при ро да оно га што је пред ста вље но, п р ед ме т п р и че (2011а, 4 4). Н а о с нову п р ед ме т а п р ед с т а в љ а њ а 306

9 ф о р м и р а с е и х и је р а р х и ја ж а н р о в а, ко ја з а е ф е к ат и ма с т в а р а њ е х и јер а рх ије с ам и х п р ед ме т а, од но сно х и је р а р х и ј ско уст ројс т в о ис ку ства ствар но сти. У осно ви по сто је два цен трал на на чи на под ра жа ва ња, два ве ли ка жан ра, ви со к и и ни ск и, т ра гич ни и комични, пр ви у ко ме се пред мет пред ста вља ња уз ди же и дру ги у ко ме се у н и жа ва. Пр ви под ра зу ме ва љу де ко ји де ла ју сво ји м г о во ром, ко ји су пле ме ни тог ро да и ко ји су, ка ко је то још код Ари сто те ла де фини са но, бо љи од нас, док дру ги под ра зу ме ва пред ста вља ње нижих сло је ва, не спо соб них за уз ви ше ни мо дус обра ћа ња и по ступа ња, дру гим ре чи ма, ко ји су ло ши ји од нас. Опи са на по де ла уна пред прет по ста вља на чин на ко ји се чул на ствар ност ис по руч у је на у че с т во ва ње п ред с т ав љен и м субјек т и ма, а л и и су бјек т и ма п р ед с т а в љ а њ а, од но сно, он а ус т а но в љ а в а и з в о р н у х и је р а р х и ј ск у ви зи ју овог у че с т во в а њ а и њег овог п ри к а зив а њ а, т а ко да у ви с о к и стил спа да ју го спо да ри, а у ни ски слу ге. Мо же се, та ко ђе, по стави т и п и т а ње и о с ред њем с т и л у и ње г о вој ре ла ц и ји са експа нзијом г ра ђа нске к лас е, а л и ово је п р о це с који з ап раво и мп л иц ира ра звој естет ског ре жи ма. На чин на ко ји ће од ре ђе ни су бјек ти би ти реп ре зентован и у п ро сто ру ви д љи вог, ра зу м љи вог и де латног, на овај на чин је стро го опо сре до ван жанровским про це ду ра ма и пред став а ма, ко је по д р ж а в а ју и о б на в љ а ју по л и ц и ј ск и по р е да к а п с о л у т не мо на р х и је к л а си ц и зма. Не што слич но се мо же пре по зна ти у Фу ко о вој ана ли зи епис т е мо ло ш ког по ља к ла си ц и зма. Он из ме ђу ос т а лог т вр д и ка ко се у ов ом пе ри о д у см и с а о не ус по с т а в љ а к а о це л и на р а с у т и х зна ко в а ко ји су повез ан и са с т ва ри ма ком п лек сн и м ре ла ц и ја ма сл и чнос т и, као у ре не сан си, већ ће про изила зити из ком плет не сли ке зна кова... та ко ће сли ка зна ко ва би ти с л и ка ства ри (Фу ко, 130). Го вор је у т ом си с т е м у с а мо с л и к а с л и ке, од но сно п р ед с т а в а п р ед с т а в е, п р ед с т ав а п р едс т ав љ ен а в е р ба лн и м зн ац и ма (Ф у ко, 145). З а т о к ла си ц и с т и ч ка к њи жев нос т н и ка да не п ри ла зи д и рек тно иск ус т ву чул не ства р но сти, већ је овај при ступ опо сре до ван пред ста вом цел и не, уси д р ене у глаг ол у би т и, је р јед и но он п р екорач ује сис т ем зна ко ва и усме рен је пре ма би ћу оно га што је озна че но (Фу ко, 157 ). Пре ма то ме, мо же мо да ка же мо ка ко је ре пре зен та тив ни реж и м к л а си ц и с т и ч к а и н т е р п р е т а ц и ја а ри с т о т е лов ске по е т и ке, з а сно ва на на раз ме ни ре чи и ства ри опо сре до ва ној ре лацијом идент и т е т а и ра з л ике, односно г о в о ра и п ре дс т а ве с т в ар но с т и, ко ја с е у домен у поет ике о б л и к у је у ск ла д у с а ж а н р ов ском х ијер арх ијом сти ло ва, од ре ђе них, ка ко то Ран си јер твр ди, хи је рар хи јом пред мет а п р ед с т а в љ а њ а, на р е л а ц и ји г о спо да ри с л у г е. Мо же мо с е з а т о с лож и т и и с а Ф р едериком Џејмс оном ко ји је з апазио к ако је јези к 307

10 к ла сиц ис т и ч ког пе сн и ш т ва, за сно ван на ре то ри ч к и м фор ма ма, био на из ве стан на чин су штин ски не пер цеп ту а лан (Ja me son, 228). Ко нач но, естет ски ре жим под ра зу ме ва су прот ста вља ње реп р ез ент ат и в ном, а њ е г ов н а зи в мо же мо о б ја сн и т и пов р атком н а Ра нс ијер ов о р а з у м е в а њ е пој м а a i s t h e s i s као ре жи ма чул ног у ње м у се, у ме т н и ч к и фе но ме н и и ден т и фи к у ју п у т ем њи хо вог по к ла па њ а с а спе ц и фи ч н и м р еж имом ч ул ног ( R a n ciè r e, б, 22). Пре ла зак на естет ски ре жим мо же се опи са ти кроз обрт свих основних прин ци па ре пре зен та ти вог, што зна чи да зна чај за пле та са да п р е у зи ма с а м је зи к, у ме с т о ж а н р ов ске х и је рар х и је п р едс т ав љ ањ а и мамо једна ко с т сви х п ред с т а в ље н и х п ред ме т а, у ме с т о п ри н ц и па при мерности сти ла на сту па ње го ва ин ди фе рент ност, уме сто идеал а г ов о р н и ш т в а до л а зи мо де л п и см а, од но сно, к а ко т о Ра н си је р ис ти че, не мог го во ра (2011а, 58). У ње му по ста је мо гу ће ро ман тичар ско ме ша ње жа нр о ва, сло бод ни стих и пе сма у про зи, пре плита ње умет но сти, ко лаж, пер фор манс, ready-ma de итд. Али умет ност та ко ђе по ста је по ље тен зи је, за то што се, са јед не стра не, на ла зи у хе т е ро ном ном од но су п ре ма ч ул ном ис к у с т ву ка о т а к вом, док са д ру г е, и у п рав о з ат о, може да арт ик ул ише з а хт ев з а аут оном ијом, од но сно не з а ви сно ш ћу од би ло к а к в е по е т и ч ко -и де о ло ш ке ус ло в љ е но с т и. 6 По кла па ју ћи се са фор ма ма жи во та умет ност по пр ви пут на отво рен на чин мо же да ре де фи ни ше по де лу чул ног, чи ме по с т а је мо г у ћ и но си л а ц ема н ц и п а ц и је. 7 За раз вој овог ре жи ма пре суд на је би ла упра во тран сфор маци ја у пољу књи жев но сти, уну тар ко је се тен зи ја са ло гиком репрезен та ци је мо же осе ти ти још од по ја ве мо дер ног ро ма на. Кла си цизам је без у спе шно по ку ша вао да ро ман сме сти у та ко зва ни сред њи стил, ко јим се опи су ју жи во ти сред њег ста ле жа, та ко да је ро ман, као фор ма, од са мог по чет ка не ста би лан и у не пре ста ној по тра зи з а с опс т вен и м п ра ви л и ма (к а о н п р. л и к Дон К и хо т а у ис т оименом Сервантесо вом ро ма ну), ко је у из ве сном сми слу ни ка да не ће прона ћи, по ста ју ћи жа нр без жан ра (Ran ciè re, 2011а, 50). Тран сформа ци је у по љу књи жев но сти, по себ но оне у ве зи са ро ма ном, се за т о испос т а в ља ју ка о па ра д и г мат ске за ч и т а ву мо де р н у у ме т нос т. Чак и на са мом ни воу тех нич ког из во ђе ња, ни за ња сло ва на двод имен зи о на л ној по в р ш и н и па п и ра, к њи жев но с т с е с у п р о т с т а в љ а вер ти ка ли го вор ни штва по зо ри шне сце не, уста но вља ва ју ћи ега 6 Естет ско прак тич но по ве зу је ау то но ми ју и хе те ро но ми ју (2002, 134). 7 У е с е ј у По л и т и к а к њи же в н о с т и Ра н с и је р н а в о д и: И з р а з п ол ит ик а к њи же в н о с т и п од р а з у м е в а, д а к л е, д а к њи же в н о с т к а о к њи же в н о с т у ч е с т в у је у п р е р ас п од ел и п р ос т ор а и в р е м ен а, в ид љ и в о г и н е в и д љ и в о г, г о в о р а и бу ке (2008б, 8). 308

11 ли тар ну пре распо де лу ви дљи вог па ра лел ну са прин ци пом по лит и ч ке ре д и с т ри бу ц и је з а једн и чког ис к ус т в а ( R a n ciè re, б, 15). За х в аљујућ и сво јој ви ше с т ру кој по д у дар но с т и са формама ч улног књи жев ност је би ла у мо гућ но сти да из не се на ви де ло но ве фор ме з а јед н и ш т в а. 8 О б л и ко в а њ е е с т е тског р е ж и м а по в ез а но је, д а к ле, од с а мог по чет ка са еман ци па тор ним про јек ти ма, од ко јих Ран си јер из дваја Ш и ле р ов сп ис О е с т е т ском о бра з о в а њу чо в е к а у н из у п ис ама у коме можемо да п р епознамо одр е ђе не пола зи ш не т ач ке з а ра з вој кон цеп ц и је a i st h e si sa. У ње му се об ли ку је иде ја да су вла да ви на и роп ст во п ре свега део онтоло ш ке расподеле (акт и вност м иш љења н асп р а м п а си вно с т и ч ул не м а т е ри је) ( R a n ciè r e, б, 27 ), ш т о зн а ч и д а би он и ко ји з а с т уп а ју м и ш љ ењ е бил и п р ед испон ир ан и за вла да ви ну над они ма ко ји су ру ко во ђе ни са мо соп стве ним наго ни ма. И јед на и дру га стра на ове вер ти ка ле по ка за ла се, пре ма Ш и ле ру, к а о и з вор на си љ а и не сло б о де, по се б но т о ком Ф ра н ц у ске ре во лу ци је. Он за то пред ла же пре ва зи ла же ње ова квог хи је рар хијског ус т р ој с т в а к р о з ф о р м и р а њ е но в е о бл а с т и по с т о јањ а, т р еће р ег и је, и змеђу мат ерије и ф орме, и змеђу т р п љ е њ а и де лат но с т и (Ши лер, 224). Ши лер на во ди ка ко ово сред ње рас по ло же ње, у којем ду ша ни је ни фи зич ки ни мо рал но при ну ђе на, али је ипак на оба на чи на де лат на, за слу жу је да бу де пр вен стве но на зва но сло бодн и м р а с по ло же њ ем, од но сно, е с т е т с к и м с т а ње м (Ши лер, 231). За лог естет ског ре жи ма на овај на чин по ста је са ма сло бо да. Али до с ло б о де с е с т и же је д и но п р еко е с т е тског о браз ов ањ а, з ат о ш т о не ма дру гог пу та да се чул ни чо век учи ни ум ним, осим та квог да се прет ход но учи ни естет ским (Ши лер, 237). И је ди но на овај на ч и н би, ка ко за па жа Ра н сије р, било мог у ће осм и сл и т и јед на кос т чи ја се ди рект на ма те ри ја ли за ци ја по ка за ла не мо гу ћом у Фран цуској ре во лу ци ји (Ran ciè re, 2004б, 27). Ја сно је, ме ђу тим, да естетски ре жим ни је по ли тич ки про грам, што зна чи да су уну тар ње га мо гу ће раз личите па и су прот ста вље не по ли тич ке прак се и ви зије за јед ни штва: аван гар да је има ла сво је пред став ни ке на да ле кој де сни ци и ле ви ци, али је и ма сов на кул ту ра, суб су ми ра на под ло ги ку ка пи та ла, по себ но у пост мо дер ном до бу, за ви си ла од естет и з а ц и је св а ко д нев не с т в а р но с т и. Реж им и у ме тнос т и н ис у ме ђус о б но ис к љу ч и ви, ш т о зн а ч и да з а п р а в о мо же мо да г о в о ри мо о до м и н а ц и ји од р е ђе ног р е ж и ма у не ком пе р и о д у, д ок о с т а ле р е ж и ме че с т о мо же мо п р о н а ћ и н а њ е г о в ој пе ри ф е ри ји. Та ко, на п риме р, ис т орију е с т е тског р еж има 8 Ра н с и је р о т в о р е н о и з н о с и к а ко е с т е т с ко д о н о с и о б е ћ а њ е н о в о г с в е т а умет но сти и но вог жи во та за по је дин це и за јед ни цу (2002, 133). 309

12 мо же мо п р а т и т и св е до р е не с а н с е, од но сно до т р е н у т к а у ко ме с е а н т и ч ко на с ле ђе по но в о о т к ри в а и р е и н т е р п р е т и р а, с а ау т о ри ма по пут Шек спи ра, Сер ван те са или Ра блеа. На сли чан на чин се пробле ма ти ка етич ког ре жи ма вра ти ла оног тре нут ка ка да је ре жим ко ји је п ру ж ио од го во ре на ње гове д и ле ме, ре п ре зен та т и в н и ре ж и м, окон чан. У пе ри о ду у ко ме дух ви ше не мо ра се би да се пред ставља у чул ној фор ми, од но сно, у пе ри оду ко ји је Хе гел огла сио као крај умет но сти, она се ја вља на два на чи на, или као Пла то но ва do xa или као Фло бе ро ва ба нал ност (Ran ciè re, 2004б, 11). Као пример савремене коегзистенције различитих уметн и ч к и х ре ж и ма мо же да по сл у ж и на г ра ђи ва н и фи л м Кра љев го вор (2 010) Ти м а Хо п е р а, ко ји б и у о в о м ч и т а њу фу н к ц и о н и с а о к а о једна врста реакционарне фантазије по нов ног уста но вља ва ња онога што је са естет ским ре жи мом ра зо ре но. Глав ни лик овог фил ма, п р и н ц А л б е р т ( Ко л и н Ф и р т), је п р е с т о ло н а с лед н и к, који ус лед г о в о р н е м а н е н и је с п о с о б а н д а с е у п о т п у н о с т и п о и с т о в е т и с а својом владарском улогом. Након абди ка ци је ње го вог бра та, краља Едвар да VI II, Ал берт је при мо ран да сту пи на пре сто као краљ Џорџ VI, и чи тав за плет фил ма до жи вља ва свој вр ху нац у ње го вом р а д и ј ском о б р а ћ а њу по в о дом о б ја в е р а т а н а ц и с т и ч кој Не м ач кој го ди не. Да би успе шно из вео овај го вор он ан га жу је ло го пед а Л а јо не л а Ло г а ( Џе ф р и Ра ш) ко ји м у к р о з р а з л и ч ит е биз а рне г о в о рн е в еж б е о м ог ућ ав а д а н ав е д ен и г о в о р ус п е ш н о и з в е д е. 9 Чи тав за плет је ис при чан сред стви ма естет ског ре жи ма, та ко да с е ф о р ме п ри к а зи в а њ а и пе р цеп ц и је у в е л и кој ме ри по д у да р а ју, а ба нал на ствар ност би ва уто пље на у је дин ствен стил ски из раз. По с е б н и њ е г о ви с ег мен т и, ме ђу т и м, до л а з е ско р о не по с р ед но и з р е п р е з ен т а т и в ног р е ж и ма. Пр е св е г а, гл а в н и л и к, п ри н ц А л б е р т, при па да по вла шће ном, вла дар ском сло ју, гру пи љу ди ко ји су, као што је ре че но, бо љи од нас. Ово ме сле ди ско ро ди ја лек тич ка жан ров ска не га ци ја: он би, као пле мић, тре бао да де лу је сво јим го во ром, ви со ким, уз ви ше ним сти лом, али упра во то он ни је у стању да учи ни, због свог по ре ме ћа ја. Ње гов по ре ме ћај го во ра и ни је ни шта дру го до па то ло ги за ци ја естет ског у од но су на ре пре зент а т и в но. Ре п р е з ен т а т и в но с т је, да к ле, оне мо г у ће на у с а в р е ме ном 9 О в а ј ф и л м и м а н е к о л и к о и н т е р е с а н т н и х и н т е р п р е т а ц и ј а, од к о ј и х ј е в е р о в а т н о н ај п р о н и ц љи в и ја н е д а в н а Ж и же ко в а, у ко јој с е т в р д и к а ко је ч и т а в ф и л м р е г р е с и ја р е л а т и в н о н о р м а л н о г ч о в е к а ко ји н и је у с т а њу д а с е п о и с т о в е ти са пот пу но су лу дом иде о ло шком кон струк ци јом да би ло ко је људ ско би ће мо же би ти краљ на осно ву бо жан ског про ви ђе ња (Жи жек, 2013), а у ко ју његов ло го пед успе ва да га убе ди. Ово је ме ђу тим са мо пси хо ло шко ту ма че ње моти ва ци је ли ко ва, ко је не узи ма у об зир да је чи тав филм кон стру и сан као ско ро с а в р ш е н а ж а н р ов с к а р е г р е с и ја. 310

13 обо ле лом до бу, у дру штве ном по рет ку у ко ме краљ ви ше ни је пред став ник бо жан ске про ми сли на зе мљи али у ово ме и ле жи са мо иде о ло шко је згро фил ма. Ње гов глав ни про блем је ка ко поно во про из вести репрезена тативност у контексту естетског, егалитар ног на чи на пи са ња. Ов де сту па на сце ну ње гов слу га, (ла жни) ло го пед Ла јо нел Лог, чи ји за да так је да кра љев ствар ни (естет ски) го вор нор ма ли зу је, од но сно, ускла ди са пред ста вом (ре пре зен тац и јом) о њ е г о в ом г о в о ру. По в р а т а к к р а љ а с е т а ко де ш а в а п р е све га у ме ди ју му гла са. Слу га је, ме ђу тим, лик ко ји при па да рег и с т ру ко ме д и је, а л и је ов а ко м и ч но с т опо с р е до в а н а е с т е т ск и м ре жи мом, та ко да су ње гов ни ски стил и оп сце ни го вор оправ да ни ње го вим по зи вом. Ско ро да мо же мо ре ћи ка ко је ње гов по зив прои звођење реп резент ат и внос т и, ко ја, буд ућ и да је с т вар п рош лос т и, чи ни од ње га про фе си о нал ног фор мал ног ре ак ци о на ра. Не ве ров ат на ж а р ов ск а а к р о ба т и к а фи л ма с а с т о ји с е у п у т у ко ји бу д у ћ и краљ мо ра да про ђе ка ко би се иден ти фи ко вао са сво јом уло гом да би сту пио у ви со ки стил го спо да ра он мо ра да про ђе кроз ком е д и ј у с л у г е, од н о с н о к р о з п р о ц е с д и ф е р е н ц и р ањ а од њ ег а, к а ко би св ој је зи к оч и с т ио од е с т е т ске ис п р е п л и т а нос т и. Ф и л м, да к ле, н и је о см и ш љ ен н и ис п ри ча н у р е п р е з ен т а т и в ном ма н и ру, а л и је ње гов зап ле т оп се си в но кон цен т ри сан на ње го во об на в ља ње. О н н и је н и ш т а д ру г о не г о т ем по р а л и з а ц и ја же љ е з а р е п р е з ен т а т и в но ш ћу у н у т а р е с т е т ског. Вр х у на ц фи л ма и њ е г о в о р а з р е ше њ е је с а м к р а љ е в г о в о р а њ ег о в е пол ит и чке и м п л и к а ц и је д а ле ко превазилазе пуку историјску дра му и задиру дубоко у нашу савреме но с т. Не ми го вор и пи смо без ро ди те ља З а х в а љу ју ћ и к а н т ов ском р а с це п у с т в а ри на по ја ву и с у ш т и н у, ко ји је по с т а о је да н од п ре суд н и х до г а ђа ја з а па д ног м иш љењ а, у естет ском ре жи му сва ки пред мет мо же да бу де схва ћен као поја в а с у ш т и не, не с а мо по с ле д и ца од р е ђе н и х у з р о к а, в ећ ме т а ф о ра или ме то ни ми ја си ле ко ја га је ство ри ла (Ran ciè re, 2011а, 60). Удвајање на по ја ву и су шти ну установљава и нову релацију између чулно сти и ми шље ња, ма те ри је и фор ме, та ко да са да умет ност мо же да се схва ти као са мо о ту ђе ње ду ха про из вод ко ји је иден ти чан с а н е ч и м н е п р о и зв ед ен и м, з н ањ е п р ет в ор ено у н е - з н ањ е, l og o s и ден т и ча н с а pat ho som, на ме ра не на ме р ног ( R a n ciè re, б, 22), а је дан век ка сни је и као све сно не све сног. Кант ме ђу тим још увек ни је мо гао да по све до чи о овом кре та њу иа ко је о при ро ди го во рио к а о о пе см и п и с а ној ш и ф р о в а н и м је зи ком. Тек је с а Ф и х т е ом њ е го ва ме та фо ра мо гла да се он то ло шки обра зло жи: 311

14 312 У с а мо и де н т и т е т у, Ја т р а н сце н де н т а л не с у бје к т и в но с т и в е ћ по с е д у је п ри н ц и п је д и н с т в а с у бје к т и в ног и о бје к т и в ног, ко н ач ног и бе с ко нач ног. За т о мо же да на ру ш и з а ча ра но с т ко ја з а т ва ра песм у при ро де, од но сно да је пре по зна као бо жан ску су шти ну и оно што мо р а по с т а т и у људ с кој с т в а р но с т и: и м а г и н а ц и ја ко ја је по с т а л а чул ном (Ran ciè re, 2011а, 76). Ко начно и бе с ко нач но, ма т е ри ја л но и д у хов но, опо с редов ан и су кре та њем тран сцен ден тал не су бјек тив но сти, та ко да са да чита ва ма те ри јал на ствар ност мо же да се про чи та као го вор ду ха, за то што је она увек већ дух у сво јој са мо о ту ђе но сти. Фих те о во сх в а т ањ е и мало је ог р омне пос лед ице по к њижевно с т и у ме тно с т уо п ш т е, бу д ућ и д а је о м о г ућ ил о н ов и н ач и н р а зум ев ањ а њ ен е улог е у по де л и ч ул ног, њ е не ви д љи в о с т и, к а о по в ла ш ћеног мес т а ме ди ја ци је ко нач ног и бес ко нач ног, на шта је сме рао и Ши лер о см и ш љ а в а ју ћ и е с т е т ско с т а њ е. Ра н си је р ће п р е по зна т и оп и с а но схва та ње већ код Ђ. Б. Ви ка, у ње го вој кон цеп ци ји не м ог го в о ра: На грч ком, бај ка се још на зи ва ла и mythos, мит, од ко га се на лат и н ском и з в о д и m u t u s, нем (Ran ciè re, 2011а, 58). Пе сни штво као mythos/m u t u s, ко јим чо век об ја шња ва са мом се би по ре дак све та и сво је ме сто у ње му, ов де по чи ње да се ин тер пре ти ра као на чин на ко ји је исти на дата колективној свести, у об ли ку спе во ва и ин ститу ци ја, али без све сти о соп стве ној при ро ди, чи ме се њен го вор на ла зи на истом ступ њу као и го вор би ло ког при род ног фе но мена. Исти на ко ја је та ко из ре че на пред ста вље на је као пред ви ђа ње са ме се бе (2011а, 58), као го вор ми шље ња пре ми шље ња, ко је ће до ћи тек са за сни ва њем фи ло зо фи је (у Грч кој, са Со кра том, Плато ном, Ари сто те лом). Кла сич ни не мач ки иде а ли зам је кроз кре тање т ра нсцендент а лне субјект и внос т и об ја сн ио к а ко је ово мо г у ће. Поезија ће т а ко по с т а т и је да н од об л и ка по врат ка м и ш љења самом се би, онај ко ји под ра зу ме ва да умет нич ко де ло сто ји на с ре д и н и између непосредне чулности и идеалне ми сли (Хе гел, 40), а поетич ност сам њен не ми го вор. Ф и г у р а ко ја је Ф и х т е о ву кон цеп ц и ју р а з ви л а до к р ај но с т и у до ме н у к њи жев но ст и је, да ка ко, Но ва л ис, ко ји ће са сво јом ч увеном фор му ла ци јом пре ма ко јој ни ко не зна упра во за свој ство је зи ка да се он бри не је ди но о се би, пру жи ти је дан од цен трал них ар гуменат а ев р оп ске у ме т но с т и де ве т на е с т ог ве к а. Ра н си је р ис т и че да се овај ис каз не тре ба раз у ме ти као пра зни фор ма ли зам, ка ко је то че сто чи ње но, јер уко ли ко је зик не ма раз ло га да се бри не о би ло че му дру гом осим о се би то ни је за то што је он са мо до вољ на игра, већ за то што увек већ са др жи у се би ис ку ство све та и текст зна ња, за то што увек већ го во ри са мо ис ку ство, пре нас (Ran ciè re, 2011а,

15 62). У том сми слу је зик ни је од раз, mi mesi s ч ул не с т в а р но с т и и л и п р ед с т а в е с т в а р но с т и, в е ћ и зр а ж ав а од но с е у њ ој, с а мом св о јом струк ту ром из го ва ра устрој ство чулног иску ства, што та ко ђе значи да се у ње му на ла зи увек већ огле да ло за јед ни це (2011а, 63). Де вет на е сти век ће га за то раз ви ти у два прав ца: са по зи ти ви стичке с т ране суш т и на ко ја с е бу де и з ра ж а в а ла је зи ком би ће ве з а на з а од р е ђ е н у д р у ш т в е н о с т, к а р а к т е р ц и в и л и з а ц и је и д о м и н а ц и ј у кла се (2011a, 64), као нпр. код Бал за ка и ре а ли ста, а са ми стич не, не мач ки ро ман ти ча ри, а по том Бо длер и мно ги сим бо ли сти ће је р а з у ме т и к а о и з р а з од но с а д у б о ке д у хов не с т в а р но с т и и о снов у н и в е р з а л не а н а л о г и је. Пр ви сти хо ви Бо дле ро вог со не та Са гла сја из ње го ве чув е не з би р ке Цве ће зла (1857) гла се: При ро да је храм где мут не ре чи сле ћу / Са сту бо ва жи вих по не кад (Бо длер, 28). При ро да се ов де ја вља као основ, док је зик има об лик чул них да то сти, ко ји су са мо фор ме ње ног по ја вљи ва ња. Чи ни се да се је зик ов де ја вља као на чин на ко ји ду бо ка ствар ност ула зи у од нос са су бјек ти ма, т ак о д а с у ј е з и к и ф о р м е п е р ц е п ц и ј е с у п с т а н ц и ј а л н о п ов ез ан и. Н и је, да к ле, з а ч у ђу ју ће ш т о Б од ле р у п исм у Ту с е не л у, и з ја н у а ра 1856, олако изједна ча ва фу ри је ри сти чку (ово зе маљ ску) и све ден боргов ск у (т ра н сцен ден т н у) док т ри н у [у н и ве рза л не] а на лог ије (Л ик и 1969: 176). А ка сни је, у члан ку из 1861, о Вик то ру Игоу он отвор е но з а с т у па сх в а т а њ е са гласја к а о овозема љск и х, мат ерија лн и х ве за (об лик, кре та ње, број, бо ја, ми рис); та ко да реч spi ri tuel мо ра да упу ћу је на људ ски а не на бо жан ски еле мент уни вер зал не јед начи не (Ли ки 1969: ). Са гла сја би у скла ду са ти ме озна чав а ла у п ра во не с т а би л н у ве зу ма т е ри ја л и зма и м и с т и ц изма и јези к ове ве зе. У дру гом де лу пе сме Ла буд, та ко ђе по све ће ној Вик тору И г оу, Б о д ле р ће, ме ђу т и м, на п и са т и сле де ће с т и хо ве: Мењ а с е Па риз, ал се у мо јој се ти ни шта / по ма кло ни је! Све ми у але гори ји ле ж и ( Б о де л р, 128). Ма т ери ја лна с т в а рно с т П ариз а пок лапа с е са фи г у р ом а ле г о ри је, дог ађа ји и п р едмет и пос т ају означ ит ељи ду бље ствар но сти, са мо што овај пут то ни је не ка ми стич на супс та н ца, већ ба л за ков ска ви зи ја д ру ш т ве но с т и. Бо д ле рово д ив љење пре ма Бал за ко вом ства ра ла штву до бро је по зна то, та ко да овај обрт не треба да изнена ђу је. И за и ста код Бо дле ра ће мо има ти непрестану осци ла ци ју из ме ђу ова два екс тре ма исте јед на чи не, у пе сма ма о пред ме ти ма ( Лу ла, Обра зи на, Со ве, Мач ке, Бо чи ца итд.) са ми пред ме ти ће про го ва ра ти сво ју исти ну, док у пе сма ма ци клуса Па ри ске сли ке, али и Ви но, Цве то ви зла и Смрт са гла сја изра жа ва ју ско ро ди рект но по кла па ње је зи ка пе сме и друштвенос т и, к а р а к т е р а ц и ви л и з а ц и је и до м и на ц и је к л а с е. 313

16 Ви де л и смо к а ко је оп и с а но к р е т а њ е д у х а, у з њ е г о в е мо г у ће кон с е к в ен це по з а јед н и ц у, до в е ло р о ма н т и ча р е до з а к љу ч к а да је п о е з и ја н ај б о љ и м е д и ја т о р и з м е ђу д у х а и ч у л н о с т и, од н о с н о с а в р ше но о ру ђе з а ус по с т а в љ а њ е з а јед н и це ко ја би би л а з а сно в а на на за ко н и ма у ма у ко ме би и деје ра зума пос тале заједн и чка песма, би ле у ч и њ е не е с т е т ск и м т ј. м ит о ло ш к и м к а ко би по св е т и ле х а р мо н и ју м и с л и л а ц а и н а р о д а у ви д у но в е р е л и г и је ( R a n ciè r e, 2011а, 82) (Ши лер, али и Ше линг, Хел дер лин и Хе гел у свом за једнич ком ра ном спи су Нај ста ри ји про грам си сте ма не мачког идеал и з м а). Хе гел, ме ђу тим, по ка зу је да је ова фан та зи ја бу дућ но сти- -у-п ро ш ло ст и п ра зна. М и сао ко ја се у п ро ш ло ст и из ра зила у немом, чул ном об ли ку, ни је пр во бит но би ла из ра же на у ви ду фи ло зофских исти на, ко је би по том би ле чул но уоб ли че не, па је је дин ство ко је је она под ра зу ме в а ла з а п рав о било полазиш т е с т в аралаш т в а, док би се у слу ча ју пе сме ра зу ма ствар од и гра ва ла обр ну то та ко да бу д ућ но с т з а јед н и це п ри п а да ф о р ма ма д ру ш т в е но с т и, по де л и чул ног ко ја је раз ли чи та од оби чај не. Ум је у мо дер но до ба, пре ма њ е г о в ом м и ш љ е њу, по с т а о св е с т а н с а мог с е б е и ов л а да в ш и је зиком, не мо же ви ше да по ста ви ма те ри јал ну ства р ност на на чин на ко ји је то чи нио у при ми тив ним дру штви ма. А ка ко дух ви ше не мо ра да спо зна је с а мог с е б е к р оз св о је спо љ а ш њ е ма н и фе с т а ц и је, умет ност, у по гле ду сво је нај ви ше на ме не, је сте и оста је за нас не што што при па да про шло сти (Хе гел, 12). Про за се у овом сми слу ја вља не са мо као књи жев на фор ма н и т и и з р а з ба на л не с т в а р но с т и ко ја је л и ше на по е т и ч но с т и и ма ги на ци је, она је исто риј ски свет ко ји про пи су је крај пе сни штва као суштинског облика ми шље ња (Rancière, 2011а, 83). Самопрев а зи лажењ е у ме тнос т и н ије немог у ће з а т о ш т о би т и ме у ме т но с т по с т а л а фи ло з о фи ја, в ећ з а т о ш т о не мо же по с т о ја т и фи ло з о фи ја мо дер не умет но сти, од но сно по е ти ка про зе, ко ја је жанр без жанр а. Ро м а н т и з а м н е м о же б и т и п р и н ц и п н о в е п о е т и ке з а т о ш т о по чи ва на не ком па ти бил но сти два ор га ни за ци о на прин ци па естетског р е ж и ма: п ри н ц и п ко ји м пе сн и ш т в о по с т а је по с е ба н мо д ус јез ик а и п р и н ц и п ко ји м с е п р о г л а ш а в а и н д и ф е р е н тн о с т п р ем а п редмет у п редс т ав љ ањ а (2011a, 86). Ч ит ав а моде рна к њижевно с т је с т е, п р ема Ра нсијер овом м иш љ ењу, по к у шај п р е в а зи ла же њ а ове кон т р а д и к ц и је. П и са ње поно во по ста је не ми говор, а ли сада то више није неми го вор ми та, сли ко ви то ми шље ње ко је не по зна је се бе, већ је то као го вор си ро че та ли ше ног вла сти жи вог го во ра, тј. го во ра го спо дара: мо гућ но сти да се бра ни, да од го ва ра ка да је пи та но... Та ко ђе, ова не мост чи ни пи смо пре ви ше го вор љи вим. Бу ду ћи да није усмере но оцем, ко ји је спо со бан да п ре по зна ис п ра ван п ло до носан начин, 314